Ушли смо у отцепљену Републику Колонију: Премијер Теша влада сам, министри помрли или се иселили

0

Државу су основали на територији Града Ваљева давне ’92. Последњу активност имали су 2012. године. Ипак, република опстаје у скраћеном облику, а председник њене владе, са одузетим правом гласа, доноси лаганије одлуке.

република колонија
Табла на улазу у Републику Колонију / Фото: Никола Томић

Кад уђете у Ваљево, ауто-путем од Београда, стигнете до „Крушика“, па на семафору скренете десно, тик уз споменик којег мештани описују као минарет, тада заправо скрећете у нову државу. Најпре прилазите табли на којој пише Република Колонија, са троногом свињом у центру петокраке, а све то на белој позадини која симболизује слободу, каква је и застава државе. За оне који се најаве, недалеко одатле отварају се и врата премијерске резиденције.

У новом насељу, саграђеном после НАТО бомбардовања, први – а данас и једини – представник Владе Драгољуб Тешановић Теша дочекао је нашу новинарску екипу.

Трагом читуље коју су потписали чланови Владе Републике Колоније, који последњи пут поздрављају свог преминулог министра задуженог за спољну и унутрашњу трговину и капиталне инвестиције Александра Стојановића, допутовали смо у државу на територији Града Ваљева, у Републици Србији. Премијер Тешановић дочекао нас је на Тргу републике, скромном платоу на реци Љубостињи, да нам објасни где се тачно налазимо.

Премијер Теша на гробу преминулог министра / Фото: Никола Томић

Каже, природна граница с једне стране јесте река коју становници уместо Љубостињом називају Темзом, са чак два гранична прелаза. Утом су са друге стране брдо Крушик и фабрика „Крушик“, у којој је током 45 година радио као електротехничар и у којој је дочекао пензију, а са треће болница.

Његов нови дом, јер је зграда у којој су заседали од ’92. године у време подизања државе, сравњена 2. маја ’99, налази се недалеко од водене границе и на 50-ак метара од „Крушика“. Држава у којој сам доноси одлуке простире се на 1.240 квадрата, а у њој живи 2.100 душа. Некада, није био усамљени владар. Његови министри били су добри послушници, спроводивши у дело промисао његову и њиховог председника. Државу су, каже, направили по узору на суседну Србију.

Владу правили гледајући српску

– (Богољуб Арсенијевић) Маки, као најекспониранији међу нама, добио је место председника. Ја, као најстарији и најшколованији, са средњом школом, постао сам премијер. Наш академик је био неписмен. Није знао таблицу множења, није знао латиницу и то је нама одговарало. Министар полиције је био изузетно јак, а глуп. За министра војног смо тражили, како су то онда звали ‘високи официри’, неког да буде преко два метра. Важно да је био 2,01 м да можемо да кажемо да је наш високи официр.

Председник са микрофоном, министри иза њега; 14. новембар 2000. године / Фото: Никола Томић

Имали смо министра културе, који ништа није знао, само да подригује, министра здравља и министра информисања. Имали смо министра за спољну и унутрашњу трговину и капиталне инвестиције, који нас је финансирао. Наша Република није живела од извоза, ми смо само живели од увоза. То је значило да смо узимали од онога који је имао. Једна врста модерног Робина Худа – каже уз карактеристичан потез руком, алудирајући на крађу.

Објашњава како су по потреби, кад се глад јави, у џакове брали паприке са туђих имања, да су односили грађевински материјал из дворишта оних који су градили, ако би им био потребан нпр. за прављење споменика. Каже и да нису знали од кога односе, да им није било битно, али да одношења није било из Колоније, јер одатле није имало шта ни да се узме.

– То су пролетери, људи поред којих је живот пролетео. Најновије ствари биле су из времена кад су се наши родитељи венчали – каже Теша (68) о животу у насељу које је, пре него што ће постати република, било знано као Радничка Колонија, још од времена настанка 1947. године.

Граница републике ка „Крушику“ / Фото: Никола Томић

Каже да су мишљења мештана била подељена. Осећа да су их млади боље разумели, те да су старији превише буквално доживели оно што су актери узели за игру. Сећа се како је комшија једном довео супругу пред његова врата и тражио да јој објасни како јој није потребан пасош за живот у Републици Колонији.

Каже и да је република настала из шале, те да су њени ствараоци били сиротиња богата духом. Играли су се, каже, не схватајући колико је прича коју су покренули озбиљна.

– Међутим, кад смо схватили колико је то озбиљно, нисмо могли да се вратимо назад. Онда смо ишли до краја и то је, да кажем условно резултирало Петровданским митингом у Ваљеву. Ми смо извели 10.000 људи на трг. Ушли смо у Општину, избацили председника Општине; ми смо освојили Општину и изашли напоље. Е, наравно, после је почела полицијска тортура – прича нам о томе како се, оцењује, закувао 5. октобар, у њиховој кухињи и у његовој соби.

Дизали споменике власти, власт им споменике рушила

Пре него што смо се дотакли акције и док смо још били у теорији, Теша нам је испричао и да је било битно да се министри не питају ни за шта, да би држава, како су видели од других, функционисала.

република колонија
Министар културе Губар, министар капиталних инвестиција Цоа, премијер Теша и академик Ћела / Фото: Никола Томић

– Маки, који данас живи у Војводини, и ја смо се све питали. Министар капиталних инвестиција, преминули Аца, био је задужен да нађе сипорекс блокове да направимо споменик. Нашао је. Отишли смо у Ваљево, видели ко зида кућу, узели колико нам треба, рецимо десет комада и донели их. Само увоз! – подсећа на то да Колонија није имала шта да извезе, правећи увод у један од првих потеза новоуспостављене, његове Владе.

Споменик о којем говори срушен је чим је откривен. Био је дуг 2 метра и 60 центиметара. На њему је писало „српски председник“, без имена и презимена иза титуле. Како су на суду касније сазнали, држава Србија је била уверена у то да је изливен од бронзе, због тога су, мисли, стигли људи са маљевима и мацолама да их руше, иако је мек грађевински материјал пукао после првог ударца.

Зна да је милиција дошла по пријави да сруши споменик у облику полног органа; црвене боје. То их је прекинуло у намери да га надограде спомеником намењеним српском војводи. Ипак, један који није захтевао основу – споменик српском раднику – угледао је светлост дана. У њему је од пур пене направљен измет, Теша каже, верног изгледа, са великом зунзаром на врху.

Исечци из новина, успомене на прохујале дане борбе / Фото: Никола Томић

Нису само кртиковали власт, критиковали су и подвлашћене.

– Радник је го*но – ћути, не прима плату, долази редовно на посао, нема чиме да издржава децу и кад га питате како му је, каже: ‘Па, добро је’ – објашњава зашто се и радник нашао на мети критика.

Такав мањак духа и импулса за самоодржањем примећује код данашње омладине, како каже, занесене технологијом и интернетом. А они су у своје време имали и авијацију!

Ваздушна сила

– Имали смо један авион на полигону Петог пука који је служио војсци тадашње ЈНА за обуку војника. Скаламерија слупана, неки Миг 15. Скидали су делове и продавали као алуминијум. Ми смо то представили као нашу авијацију за случај да нас неко нападне – наводи Теша свежа сећања из ’90.

Убрзо потом имали су разговор са полицијом која се распитивала о авиону у њиховом поседу. Како нам је објаснио, Маки и он, су остали доследни, у незгодна времена и многима нејасном шаљивом маниру, потврдивши да су власници летелице, те да је држе на периферији Ваљева.

Овај пут њима је остало нејасно како се тај разговор завршио. „Онај крш?!“ Одакле вам паре да га поправите?“, прича не скривајући смех.

Каже да никога нису вређали, те да ниједну власт не боле увреде.

– Ми смо стално хвалили власт тако да се цело Ваљево смејало. Што рекао један нама: ‘Немој ме више хвалити, спаде ми кожа с леђа’ – сећа се, оцењујући, да су оживели Нушића.

Ипак, њих је болело. Бомбардовање СРЈ умало их је коштало глава. Премијер Теша био је тешко повређен. „Крушик“ на кога су становници насеља гледали са тераса, први пут је бомбардован 14. априла у 6.20 ујутро, са четири томахавке. Већ тада његов стан је био демолиран од силине детонације. Другог маја десило се и оно од чега су стрепели – бомбардовано је насеље и сравњено са земљом.

Теша је задобио прелом потколенице на три места. Повреду су санирали без анестезије. Фотографија сведочи да се подлив попео до кука, да је „пробила“ лимфа, те да се под гипсом види ексер од екстензије. Није, каже, знао шта га чека, па му је било лакше да се носи са невољом. У болници је провео 40 дана. Тада се десио и један преломан тренутак.

Кога интересује народ?

– Види како изгледаш. Хоћемо ли им, кад изађеш…? Па каже шта да им радимо. Ја кажем: ‘Хоћемо!’ То је била иницијална каписла – препричава прву посету у болници, Макијеву. – То ми је предложио да бисмо се осветили власти која је на неки начин показала да је овај народ не интересује. Ја сам изашао 9. јуна из болнице. Био сам у избеглиштву у Хотелу Јабланица, у свом рођеном граду. Немам стан, срушена зграда.

У периоду између два бомбардовања од представника власти је, објашњава, тражио да их „иселе, да сачувају главе“. Нису имали склониште, а нису га ни добили јер је његов апел, говори нам, био узет за сакупљање политичких поена. Када је већ бомба пала и када су већ преживели, одлучили су да изађу на улице. Тада је 10.000 суграђана изашло на Петровдан 12. јула на градски трг.

– Направили смо стратегију да се направи грађански отпор, коју су од нас преузели. И хвала богу да смо ми из те приче изашли чисти. Тачно је да су ушле паре, али ми динара нисмо узели. Један политичар, био је и министар, да му не спомињем име, рекао је да је једини прави победник 5. октобра Богољуб Арсенијевић Маки.

Студентски „Отпор“ је настао из нашег отпора. Они су то само преузели и добро је што су то урадили. Не признају нас за зачетнике, премда Маки је добио челичну песницу као најотпорнији отпораш. Ми смо добили златни багер, Маки је добио повељу Грађанин године Града Ваљева. Све је то заборављено, наравно и добро је што је то тако – говори о стварима домаћој јавности већ далеко познатијим.

Последњу активност влада Републике Колоније имала је 2012. Тада су трећи пут поставили таблу на улазу у државу.

– Први пут ју је рушила полиција ’92, па кад је дошла нова власт 2012. године и она, а онда смо је подигли поново. Кад они могу да отварају исто предузеће по три пута, зашто ми не бисмо могли једну таблу – објашњава додајући да је Република Колонија као права држава имала своје симболе.

Химна је била песма Рамба Амадеуса, првог и последњег почасног грађанина Републике Колоније „Пријатељу, пријатељу“. Застава је била бела, а грб на њој – свиња у петокраци.

– Питали су полицајци шта вам значи грб. Рекао сам да смо жељни комуниста и печења. Они су сви комунисти, нису реаговали на то. Много касније, када је дошло до неких промена, нешто се десило – каже мимиком алудирајућу на петооктобарске промене – Онда смо им рекли право значење: ‘Свиње комунистичке!’. То је био један општи смех. Ти који су хтели да нас бију, они су се сада смејали. Симбол је крмача са три ноге и пет си*а, то су Тито и пет република. Без Словеније, већ је била тропа.

Усамљени владар

Влада се у неку руку распала. Многи су помрли, неки се одселили. Премијер је могао да оде, спомиње понуду за политички азил, али није желео. Има три прве љубави – Ваљево, Дивчибаре и Колонију.

– Могу да одлучим да ли ћу негде да кажем нешто, да ли ћу неком да помогнем нешто – каже наводећи дужности и привилегије Владе Републике Колоније у скраћеном облику. – Родитељи омладине ме моле: ‘Кажи му ти, тебе ће да послуша’.

Дружи се са омладинцима, али нема следбенике. Напротив, и себи је одузео право гласа.

Премијер пред Тргом Републике / Фото: Никола Томић

– Кад сам отишао у пензију, сам сам себи одузео право гласа. Зашто бих ја гласао против вас. Ако је вама систем добар, мени је још бољи – каже додајући да га на улици ипак препознају.

У крају га ословљавају са министре и председниче, како ко, док је на улици, ван републичких граница, слично, али нешто другачије.

– Уђем у такси, кажем: ‘У Колонију!’ Таксиста ме погледа. Кад стигнемо питам колико, а он одговара: ‘Не дугујете ништа’. Уђем у продавницу, панталоне пробам: ‘Спакуј! Колико?’. Каже: ‘Ништа, гледао сам вас на телевизији, било је сјајно. Ја не могу тако да кажем, а све тако мислим.’ То је моја морална сатисфакција – говори о бенефитима функционера на власти.

Преминули министар / Фото: Фејсбук

Стари Ваљевци су, објашњава нам, знали за Републику и пре смрти министра Цое, једино су питали када је и од чега умро. Млади су за све чули после читуље.

Б. Петровић, Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.