Христина Петровић Луњевица: Права истина о животу краљице Драге – Скаска о српској краљици и сељаку

0

Постоје две књиге, скромног обима, дубоко емотивне, писане неуко и истинито, зато су потребне и драгоцене. Прву свешчицу (Права истина о животу краљице Драге) исписује Христина Петровић Луњевица, рођена сестра Драге Луњевице, краљице српске, наивно историографски, с лепом и хвале вредном намером да буде искрена, што је несвесно наглашено у наслову (права истина) и огледало времена. Ипак, искреност се отима, чињенице измичу, замагљују их и преплављују родбинске везе и емоције писца и главног лика, а огледало аутора деформише ликове.

христина петровић луњевица
Христина Петровић Луњевица

Другу, пред крај живота, исписао је земљорадник из Салаша Ноћајског, Војислав Војин Достанић, да ослика олујно време и ране које никад не зацеле због сулудих људских жртава. Ништа није учинио што би окајавао, пише јер не може да ћути a све време, као уклет, да се пита: зар је морало тако?! Ништа не улепшава, само поштено бележи и мисли своје. То аутобиографско, донекле неизбежно, скромно мемоарско штиво, којим се аутор не намеће и нема амбиције да све што каже буде ex catedrae, a опет, чак и кад је аутор учесник и страдалник времена не може исписати такву књигу без позивања на људе и догађаје. На сведоке, време.

Обе књиге исписане су да се догађаји не забораве, да се чује глас учесника, без жеље да буду мемоарске, а јесу, обе да кажу неприкосновену истину, а говоре је веома гласно, прва с часа у час неуједначеном уверљивошћу и острашћено а, због еклектичког приступа, непоуздани је и иритантни сведок. Друга, проговара потресно и колико памћење држи, веродостојно. Сирово, с дивном дозом старачке мудрости. Обе су објављене post mortem, много година пошто су аутори, испунивши посланство, отишли из живота.

Те две књиге – не могу да их раздвојим, још више да се одупрем и не тражим сличности и разлике. Мада су углављене у различито доба, одвијају се у истој земљи и у приближним приликама – обе говоре, примерима, о људима, карактерима, лукавствима, животним и усудним ветровима…

Вероватно би госпођа Христина Петровић остала у историји запамћена само као супруга првог директора Београдског кредитног завода, госн Пере Петровића, да уз венчано, није користила и своје породично презиме – Луњевица.

У својој књизи “Права истина о животу Краљице Драге”, сестринском љубављу је описала трагичну историјску улогу своје млађе сестре Драгиње Драге Обреновић. Рукопис је, давне 1906. године, прво публикован у једном лондонском часопису. Тражећи себи занимацију као бег од ратне стварности, 1943. године новинар и публициста, а тада и управник Архива, госн Милан Јовановић Стојимировић је, читајући старе новине, пронашао текст, превео га и тиме одшкринуо једну помало заборављену историјску фијоку.

Чак седамдест година од тада, је било потребно да се рукопис преточи у књигу за коју је књижевни критичар написао да: ”примерима говори о људима, карактерима, лукавствима, животним и усудним ветровима. О узалудности. Чести су песимистички пасажи, обеспокојавајући. Грки. Памћење вара, неки периоди били су много гори, несхватљиви. Чак и када је све записано, ваља бити обазрив и резервисан. Истина је чудна, превртљива, с више лица.”

Христина Петровић Луњевица пише о судбини сестре Драге Луњевице, која је сањала да буде писац, а постала је, несањано, краљица Србије (касније ће најмлађа од сестара, Ана Луњевица, књигом Моја сестра краљица Драга, 1995, пролити чемер и мирјамску патетику).

Христина Луњевица осликава будућу краљицу, као у бајкама: у раној младости заљубила се у одмереног, префињеног студента књижевности, Богдана Поповића, будућег најзначајнијег критичара и теоретичара литературе, бескомпромисног проценитеља и естету. У 17. удаће је за невољена рударска инжењера Светозара Машина. Непуне три године затим тај ће је брак гурнути у короту и безнађе. Пошто је брзом смрћу супруга остала без ичег, сем амбиције, карактера и лепоте, покушала је да обезбеди егзистенцију подстичући, без успеха, углађеног и жилавог француског инжењера запосленог у оријенталним железницама, да је запроси, потом од 1891. до 1897. би дворска дама краљице Наталије.

христина петровић луњевица
Краљица Драга и краљ Александар Обреновић

Тој атмосфери подметања, дворских интрига, свакојаких преврата, подлости, прљавштина, гадости Христина Петровић Луњевица није дорасла и узаман је искрено намеравала да испише истину о краткотрајном краљичином животу, пропустила је прилику да чињеницама, документима, сведочењем, убеди читаоца у веродостојност. Није читалац очекивао бајку, ни Солжењицинов досег списа о Гулагу, али ни лимунаду с превише сумњивих грудвица шећера.

Вукле су се за Драгом свакојаке приче – у сплеткама је предњачио министар унутрашњих послова Ђорђе Генчић – без доказа, а и да их је било, зар жена треба да живи како чаршији одговара, а не како она жели?! Краљица Наталија, никада у службу не би узела особу сумњивог понашања и морала. Све причине и подметачине Наталија је оповргла једноставном реченицом у писму пријатељу: У Драгино понашање имала сам више вере него у сопствено!

Преводилац рукописа Истина о животу краљице Драге, изврсни познавалац људских карактера и кадар да запази минијатурне детаље, Милан Јовановић Стоимировић, потврђује моралне квалитете Драге Луњевице, посебно у тешком времену удовиштва: Цео Београд зна да је Драга, као удовица, становала са браћом и сестрама, да је примана у најбоље куће… као што се зна да су том изображеном удовицом без мираза, хтели да се жене угледни људи, премда су знали да је нероткиња…

Наједном, можда грешим, Драга, дворска госпожда (1891 – 1897) и сама жељна друштвеног живота, краљици Наталији, поверава да због повреде у младости не може да има потомство. Зашто јој је поверила крајње интиман удес?! Удова је дворска дама, треба да разговара краљицу веселим причицама, трицама и кучинама, да јој се нађе у прилици и неприлици, угађа и повлађује, да буде исповедник и дружбеница владарки са којом трачари о госпама које знају са балова и из бројних ласцивних претеривања и ситуација, а о ономе што је ћућорила са краљицом довек да ћути. Нипошто да јој се поверава ad hominem.

Разлог је један: Драга, дворска госпожда (вавек је тај статус, особито међ Србљем, пожељан али испрофанисан, банализован, извитоперен, урешен кичерским урбаним легендама, непостојаном, дречавом козметиком медија, посебно од оних који и не знају шта је и где је место дворске даме) али, прихватимо, друга је искушавала краљицу Наталију. Недопустиво, али је тако природно и шик у Србији.

Драга је хтела да се обезбеди и на време сазна како ће краљица мајка да поступи када се деси оно што још не зна: да ће јој сапричасница бити снаја и да се, од ње, наследнику трона не нада. Све се мора догодити да се збуде Свето писмo: За то ће оставити човек оца својега и матер своју и прилепиће се к жени својој, и биће двоје једно (1. Мој. 2, 24; Мар. 10, 7; 1. Кор. 6, 16; Еф. 5, 31).

Краљица Драга са сестрама

Пошто Србија увек фасцинирана, безмало хипнотисано и пресамићено зури у Европу, то је и српска монархија морала да буде огледало, попут британског престола, озбиљне државе која годи. Србија, наједном – на примеру Драге Луњевице, када стане краљицом – постаје освешћена, квази традиционална, коју сирови официри поткопавају и одређују минималне конкурсне услове за краљицу – плава крв се подразумева, порекло изнад грађанског, невиност такође, раскошна имовинска карта, доказе да ће искључиво ангеле да рађа – да би се уопште кандидаткиње укључиле у трку.

На овом месту животна прича Драге Луњевице, лепе, нежне, промишљене дворске госпожде, искреним старањем аутора те свеске, преклапа се с бајком, у којој ролу зле маћехе, као ленту предобре виле, носи посесивна свекрва. И неће се срећно окончати.

Краљица Наталија, прво подстиче Александра причом да ће Драга запалити Београд (што је двосекли мач) и да ће му се сигурно свидети. Разумљива је Наталијина озареност: краљевићу, вазда у златној крлетки, потребна је, сходно положају, квалитетна, проверена подука. Када је разумела да јој се њеним навођењем јединац, краљ Александар, озбиљно загледао у старију бездетну удову, покушала је да спасе што се спасти даде.

Убрзо схвата да је процена била погрешна. Упорно упозорава сина да Драга не може да занесе. Ипак, упркос свим брешама, Драга Луњевица постаје краљица, супруга краља Александра, последњег монарха династије Обреновић. Да су се двор и министри (макар бивши робијаши) више бавили мишљењем, високом политиком за добробит Србије и династије (а тиме и своју) све би било другачије.

Идила, уместо да почне, на радост брачних партнера, родитеља, династије и поданика, као што бива у уређеним монархистичким државама, у Србији показује горку страну коју опричава правдољубива Христина Луњевица.

Стари двор. Разгледницу штампао Моша Коен.

Министри не подносе Драгу јер им се измакао веома исплативи наводаџилук који би их учврстио у скупштини и фамилијаризовао са династијом. Почиње омраза према оној која не може ни да помогне, ни да одмогне, а народ мора некога да криви за муке. Официри, заклети краљу на верност – реч, у Србији, ништа не значи – кују заверу, убијају краљевски пар, зверски, осветнички, заслепљени завишћу, нагнани глупошћу на недопустиви, недостојни и бесрамни чин. Цивилизовани свет се згрозио. Британија види Србију као земљу дивљака и потом годинама не обнавља дипломатске односе са урођеницима.

Сличан, и неочекивани, али цивилизован сценарио, који је запрепастио и збунио британску монархију, одигравао се током 1936. на тамошњем двору и да је било разума у Србији, такав је могао да се догоди Србији. Озбиљна британска влада и родитељи краља Едварда Осмог – који је на врхунцу популарности, због неконвенционалног понашања и мишљења био модна икона и највише фотографисана особа на свету – били су против краљеве женидбе грађанком, два пута разведеном и проблематичног морала. Од часа када је било очигледно да ће Едвард оженити Волис Симпсон, краљева популарност се стромоглавила у понор.

Зашто правим дигресије, привидно се удаљавам од књиге Истина о животу краљице Драге и паралелно говорим о Драги Машин и Волис Симпсон, краљевима Александру и Едварду Осмом, о једном лошем и једном прихватљивијем завршетку? Не због пуког артизма.

Закључио сам да је Христина Петровић Луњевца, невична перу, Драгином животу ефектно посветила 24 сата, као Један дан Ивана Денисовича, па је прилика да се каже и више и боље, без посебне наклоности било којој страни. Могла је емоције да исповеди свештенику.

Најпре сличности. Драга је удајом за краља Александра Обреновића досегла висине којима се надало више принцеза разних дворова. Драгу, знано је, нико није прихватио. Ни краљеви родитељи, ни министри, ни поданици. Због незадовољства официрског кора, који мисли да има права да буде питан и за оно што га се не тиче, испланирана је завера, краљевски пар је убијен, а да му није понуђен избор. Краљева изабраница Драга – коју је краљу у наручје и постељу гурнула краљица мајка – по суду краљице Наталије била је добра суложница Саши, а за супругу је лења и склона гојењу.

Краљица Наталија, Урош Предић 1890.

Ана Столић, међу водећим зналцима династије Обреновић у докторској дисертацији, укориченој 2000. насловљеној Краљица Драга, наводи да је удова имала једну сентименталну авантуру са помињаним француским инжењером. Ни примаћи комбинаторици, прагматизму и моралу госпожде Волис Симпсон која ће постати војвоткиња од Виндзора.

Волис Симпсон удала се за краља Едварда Осмог, који је због женидбе промискуитетном грађанком, два пута разведеном (изгледа да се, посредно, одржало право прве ноћи), после по године абдицирао. Едвард није успео да се избори да му супругу званично доживљавају и ословљавају краљицом. Војвоткиња од Виндзора није стекла наклоност младожењиних родитеља, министара, народа. Није оставила наследника трона, чак и да је могла. Краљ, по абдикацији принц од Виндзора, одрекао се трона због жене чији је промискуитет довољан за телевизијски серијал од којег би српске домаћице падале у незнање и узимале таблете за смирење.

Едвард VIII и Волис Симпсон

Волис се први пут удала за пилота америчке војске, ерла Винфилда Спенсера. Речју: не за било кога! На путовању у Кину упознала је Галеаца Ђана (који ће касније постати зет Бенита Мусолинија) и са њим остала гравидна, на брзину абортирала и опростила се од материнства.

Пре формалног развода од Спенсера, госпожда Спенсер упознала је тек разведеног Ернеста Алдриха Симпсона. Венчали су се и преселили у Лондон. У Лондону је Волис, посредством пријатељице, упознала љубавницу Едварда принца од Велса (не може се порећи разрађена стратегија), убрзо (10. јануара 1931) зачарала принца. Од тог времена незаобилазна је на двору. Симпсон запада у финансијске тешкоће. Волис не бежи од себе и манира лаке даме на све спремне: опуштено улази у везу са будућим краљем који је обасипа новцем и накитом.

Едвард је номинални поглавар Англиканске цркве, али она не признаје развод, па ни две раставе војвоткиње од Виндзора.

Премијер Станли Болдвин, као златна рибица, краљу предлаже три решења: а. заборави Волис, б. ожени се без обзира на противљење министара и ц. абдицирај.

Едвард Осми, уљудно је предложио соломонско решење – морганатски брак: он би био краљ, љубљена не би постала краљица, деца из те везе не би наследила трон. Није коректно, али је уступак био неминован. Укратко, краљ је галантно све ставио на једну карту. Да је неко тако разуман био на српском двору, пуча не би било, ни жртава, ни политичког потреса и урушавања.

Едвард Осми, краљ Велике Британије, цар Индије и свеколике колонијалне империје, уважио је разлоге своје владе, родитеља и поданика: све је ставио по страни да би се оженио оном коју је изабрао он, а не влада. Едвард је човек са ставом, који, истина, није био уобичајен, на начин којим је принц исказивао.

Едвард VIII

Едвард принц од Виндзора први је монарх у историји цивилизације који је иступио у радијској емисији и објаснио Британцима одлуку о абдикацији и разлозима. То је био већи и значајнији гест него наступ цара Хирохита који је, притешњен учинком погрешно одабраног савезника у рату, у радијском програму признао да није божанство. Јапанци су плакали и убијали се. Свет им се срушио.

Први рукопис (Христине Петровић Луњевице) Истина о животу краљице Драге најпре је штампан у лондонском петнаестодневном магазину Fortnightly review 1906, а укоричен је 2013. у преводу Милана Јовановића Стоимировића, док је рукопис Војислава Војина Достанића Други део мог века тискан у издању ауторових потомака, најкасније 1994. (у књизи није наведена година издања, могла би се ситуирати у 1993. али сам датум одредио према посвети када ми је књигу даровао ауторов син, универзитетски професор примаријус Иван Достанић). Рукопис за штампу препоручили су академици Вељко Ковачевић (Капелски кресови) и Антоније Исаковић (Трен 1, 2).

Обе књиге сам, испрва не гледајући на мане и омашке, прочитао више пута с неизмерним задовољством што постоје, занемарујући њихове евидентне недостатке.

Први аутор, Христина Петровић Луњевица, школован је у иностранству, с времена на време би штогод жврљнуо у новинама; други, Војислав Војин Достанић, завршио је у селу четири основна разреда. Ако се икад раније лаћао оловке, није ишао даље од белешки у црквеном календару.

Радо бих, у овом часу, детаљније поредио рукописе Христине Луњевице и Војислава Достанића, али су, те две свешчице, основ за опсежнији оглед, па ћу сада рећи тек да је Луњевица, у жељи да буде праведна, одвећ емотивна, под Драгиним утицајем, емпатична и прорачуната, донекле замаглила визуру.

Христина већ у таутолошком наслову – који ме нервира – наглашава да сви говоре лажи о Драги па отуд се латила писања брошуре Права истина о…, а да једино писац зна да је Драга чедан, невин и наивни цуретак, без личне дозволе док је била још врло млада и готово дете обећана Светозару Машину, живела под стакленим звоном. Њен брак (са Машином) није био срећан, нарочито због тога што је њен муж био безнадежно неумерен.

Драга (у средини) са родитељима и сестрама

Христина се готово није осврнула на потребу да тешке оптужбе поткрепи доказима. На чињеницу да се Светозар Машин убио, после непуне три године живота са Драгињом, аутор брошуре се не осврће. И зашто је бивши девер, Александар Машин, био гневан на Драгу до мере да је, у ноћи преврата, распомамљен искасапи. Оно што је Христини небитно, читаоцу, па и историји је важно, чак и пут да се дође до више одговора о краљици, њеном карактеру и облицима (разлозима) мужевљеве безнадежне неумерености.

Достанић је природнији, аутентичан, животнији, експресиван, отворен, непристрасан, луцидан, неоптерећен, свестан свега што је прошао па и оног што може уследити, пре као казна за дрзновеност него награда за труд: записује како уме, али пре свега без украшавања. Он није лукави, славољубиви мемоарист, већ занесени патриота, у знатној мери резигниран.

Када је краљ Александар савладао љубавне вештине, кренуо је на апостолско путовање по свету у потрази за принцезама које би да буду краљице, и надмаше Драгу, а избор не беше очаравајући: Aleksandra Karolina von Schaumburg-Lippe (1879-1949, остала неудата); Maria von Schleswig-Holstein-Sonderburg-Glücksburg (1876-1940, касније Велика војвоткиња од Русије); Sibila Margareta von Hessen-Cassel (1877-1952, бароница фон Vincke) и Ксенија Петровић Његош (принцеза од Црне Горе, 1881-1960, уседелица, апатрид).

Христина опет кади: Драга се из свег срца молила Богу да се веридба с грчком принцезом Маријом обави. Мада с најбољом намером да сестру прикаже безмало милосрдном, Христина заправо намигује да је улога савршено чисте и апсолутно часне Драге окончана успешном сексуалном обуком младога краља, а да је Наталија вукла конце. Прво првцијато писмо Драгино краљу Александру написано је на наговор дворског макроа Наталије. Христина сваким редом промовише патетику: Сирота жена (Драга), упркос своје младости, лепоте и осећајног расположења, није ништа знала шта је права љубав. Наталија сигурно није, ма шта Христина мислила, одабрала неупућену особу да младога краља иницијализује за брак.

Краљица Драга

Христина Петровић Луњевица је кћер Пантелијина и рођена сестра удове Драге Машин. Христина Луњевица била је удата за Смедеревца Петра Петровића, првог српског банкара, школованог у Немачкој. Војислав Војин Достанић је потомак једног од три моћна крака лозе Достанића у Салашу Ноћајском.

У маленоме Салашу Ноћајском једна улица носи име по Душану из фамилије Достанића, а село Драговац на Великој Морави добило је име по краљици Драги. Кум је био – ко би други – његово височанство, краљ Александар. Краљевска јахта такође је носила краљичино име.

Драгином судбином бавили су се и Чедомиљ Мијатовић, A Royal Tragedy. Being the Story of the assassination of King Alexander and Queen Draga of Servia (Лондон, 1906, Њујорк, 1907), М. Ј. Стоимировић, Драга Машин пре и после смрти, 1943; краљичина најмлађа сестра Ана Луњевица, Моја сестра краљица Драга, 1995 (то делце не вреди помена); Ана Столић, Краљица Драга, 2000; Хаџи Стојан Адашевић, Чаршијске приче или истина о последњим Обреновићима, Елит, Београд, 2005.

Списак није коначан: има више безначајних романескних књига, писаних комотно, без увида у архиве, сензационалистички, безбрижно, недоучено и сирово. Судбина српског краљевског пара доступна је на енглеском, немачком, словеначком, норвешком и француском језику. Краљица је почела аутобиографску књигу Ја, Драга. Тај рукопис, сада у Ватикану (не знам којим каналима је тамо доспео, знам да није доступан) украо је у ноћи одмазде бивши комита, оснивач и вођ завереничке организације Уједињење или смрт и каснији генералштабни пуковник, шеф обавештајне службе Драгутин Димитријевић Апис, стрељан у Солуну, 1917. под оптужбом да је починио атентат на регента Александра.

Краљица Наталија Обреновић

Војислав Војин Достанић говори о комунизму у време Другог рата и готово четири деценије поврх. Дакле, прва књига је запис о успону и паду (без одбране) српске краљице, другу исписује безмало аутодидакт чија се мудра визура оштроумног сељака о животу у комунизму преклапа са идејама твораца комунистичке идеологије. Писац на једном месту исказа став којег се држао читавог живота: комунистичка доктрина била је добра, али су је комунисти упропастили!

Краљевски пар, после неколико покушаја, убијен је у варварском преврату 30. маја 1903. Исте ноћи (уз старање Драгиног бившег девера, осветнички наоштреног мизантропа, пензионисаног пуковника Александра Машина), погубљена су краљичина рођена браћа, артиљеријски потпоручник Никола и коњички потпоручник Никодије.

Краљица Драга Обреновић

Шта је мотивисало Христину Петровић Луњевицу да остави запис Истина о животу краљице Драге? Одговор је вероватно у речима научног сарадника Историјског института САНУ Ане Столић.

Страховит рез начињен 1903. требало је потпуно да поништи постојање једне владарске породице и једне политике у Србији. То је урађено одмах, у ноћи самог Мајског преврата. Милан Јовановић Стоимировић не пише о томе, сем што помиње у Силуетама начин на који су краљ Александар Обреновић и краљица Драга сахрањени. Кришом, без икаквог оглашавања, после на брзину урађене обдукције, која је само требало додатно да их дисквалификује као неспособне да владају. Дворска архива је нестала. Хартије краља Александра су нестале. Сав пропагандни материјал, сви предмети с њиховим ликовима, разгледнице, по провинцији су из службених просторија одмах уклоњени портрети, нестале су службене фотографије краљевског пара, све. Покушали су да Александра и Драгу сахране у гроб рано умрлог кнеза Милана сина Милоша Обреновића, али краљевски пар није могао да стане у дечји гроб, па је отворен гроб Ане Обреновић. Никола и Никодије Луњевица су такође сахрањени на брзину.

Христина Луњевица, хроничар кратког животног раздобља краљице Драге, површно, некритички и неуко, бави се кратким животним периодом рођене сестре, пре венчања (док је наводно растрзана ужасном дилемом да ли да постане краљица) делом ноћи егзекуције.

Христина до конца приказује Драгу као наивну, истичући да јој се сестра моли Богу да успе краљева веридба с грчком принцезом Маријом. „Моја сирота сестра није примећивала да је краљ обасипа пажњом али упорност младог краља је испунила њено срце великом зебњом, тако да се питала шта да ради.“ Тврди ли то Христина да јој је сестра заостала у развоју?!

Драгиња – млада и Светозар Машин – младожења 1883.

Запис Христине Луњевице чита се лако и без емоција, њена наклоност је, наравно, уз Драгу Луњевицу, док Војислав Достанић описује и потписује други део свог века, што је сурова и потресна слика живота на политичкој и иној ветрометини у Другом светском рату и годинама потом до јануара 1987. У Србији, дакако.

Сада, истине ради, истичем још и да је рукопис Христине Петровић Луњевице, уз сву ерудицију преводиоца Милана Јовановића Стоимировића морао да буде озбиљно, савесно, темељно правописно и граматички, лекторисан (или, бар, да су се тога латили приређивачи), док је Иван Достанић, у најбољој намери, погрешио што је очеву књигу оптеретио дидаскалијама и, додуше делимично, нашкодио лепоти пишчева језика трудећи се да српском читаоцу објасни значење појединих речи матерњег језика.

Милосав Славко Пешић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.