Како је породица с Балкана ЗГРНУЛА МИЛИЈАРДЕ на нечему што сви имамо у кући и остварила амерички сан

0

Верује се да су били тајна Клеопатрине лепоте, помињу се у Библији, али и у Шекспировим делима. Историја први пут бележи појаву киселих краставаца 2030. године пре нове ере, и то у Индији, али само један човек успео је да на њима направи империју, а тај човек долази из Босне.

влашић краставчићи

Данас киселе краставчиће једемо јер их волимо, међутим, у времену пре фрижидера, они су били право благо и неопходни за разноврсну исхрану зими. По туршији су у то време били најпознатији Јевреји из Источне Европе, који су тиме разбијали монотонију зимске исхране. У Европи су, дакле, кисели краставчићи били добро познати свима. У Америци баш и не – постојали су, али тек у појединим државама, и нико није баш лудео за њима. А онда је Јосип Влашић променио гастрономску историју Америке и на њену мапу убацио киселе краставчиће.

Све је почело када је Фрањо Влашић из Ливна 1912. године емигрирао у Америку, тачније у Детроит. Почео је скромно, као и сваки емигрант, радом у фабрици и штедео сваки долар. Ускоро је покренуо малу производњу млечних производа. Његов син Јосип разносио је производе, а ускоро је њихова фабрика постала највећи дистрибутер млечних производа у Мичигену.

А онда, 1937. године, Јосип је почео да пакује киселе краставчиће, рађене по породичном рецепту. Посао је ишао добро, иако је главна конкуренција Влашићима била фабрика „Хаинц“. И Влашићи и „Хаинц“ држали су по 10 одсто свих америчких потрошача краставчића, а онда је Јосип направио бум једном рекламом.

Јосип је 1974. године повезао киселе краставчиће с родом која носи бебе. Тако је успео да, први, споји мит о родама које носе бебе са митом о трудницама којима се изузетно једу кисели краставчићи. Свој производ представио је тржишту као „краставчић за којим труднице жуде… на крају, ко је већи експерт за киселе краставчиће?“.

Тиме су се лансирали у врх тржишта. „Хаинц“ је остао на својих 10 одсто, а Влашићи су брзо после рекламе већ држали четвртину целог тржишта. До тада, мит о трудницама које жуде за краставцем није био толико уврежен, а рода није била посебно значајан симбол новог живота. Влашић се својом рекламом урезао у свест трудница толико да његова рода и данас има верне пратиоце на Твитеру.

Да се смисао за маркетинг код Влашића преносио генетски говори и потез Јосиповог сина Роберта, који је наставио да бомбардује Американце пропагандом у корист киселих краставчића. Његов отац направио је бум рекламом, а Роберт је 1974. написао књигу „101 виц о киселом краставцу“.

И колико год вам звучало чудно, књига је постала бестселер. За само годину дана, продао је 250.000 примерака.

Вицеви о киселим краставчићима додатно су поспешили продају / Фото: Фејсбук

Међутим, 1978. године фирма „Влашић“ продата је. Купили су је Campbel’s Soup, а данас су у власништву „Pinnacle Foods“. На сајту зато данас постоји погрешна верзија приче о породици Влашић где су представљени као Пољаци.

Тако је породица Влашић практично донела киселе краставчиће у Америку. Не само то, него су одржали невероватну лекцију из маркетинга, а њихова рода до данас се убраја у најуспешније примере маскота за које су се људи генерацијама везивали.

Што се Јосипа тиче, он се раних шездесетих, предавши штафету сину Роберту, преселио у Скотсдејл у Финиксу. Умро је у 82. години.

– Откад се доселио у Скотсдејл, сваког дана је јахао коња по пустињи. То је радио сваког дана, све до годину дана пред смрт, када физички више није могао то да издржи – рекао је Роберт на сахрани, а Јосип је иза себе оставио супругу Марту, сина Роберта, ћерку Сали, седморо унучади и двоје праунучади. И наравно, чувену роду.

Тамара Глигоријевић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.