Једна од институција на чију се стручност, предлоге и савете наша нација највише ослања у овом тешком периоду у јеку пандемије опасног корона вируса је Институт за јавно здравље Србије, који носи име славног југословенског лекара и универзитетског професора Милана Јовановића Батута. Ко је био Батут и зашто се по њему зове ова цењена установа?
Скромни младић са великим потенцијалом
Родио се у јесен 1847. године у Сремској Митровици, у турбулентном периоду наше историје – пред Мађарску буну. Као врло млад имао је афинитет према уметности, поготово цртању. Гимназију је завршио у Карловцима, а матурирао као одличан ђак у Осјеку. Као изузетно виспрен и интелигентан ученик са много потенцијала, понуђена му је стипендија ако би студирао право.
Међутим, Миланова страст била је медицина. Желео је да својим знањем помаже људима. Започео је скупе студије у Бечу, захваљујући великодушности десеторице својих суграђана из Митровице. Видели су у овом амбициозном момку потенцијал и жељу за знањем, те су понудили финансијску помоћ.
Колико је био посвећен медицини говори и чињеница да није одустао ни када му је после две године студија нестало новца. Решен да заврши започето, отишао је у Нови Сад, где је три године предавао у школи, штедећи сваки зарађени динар. Са довољно новца, вратио се у Беч и завршио медицину на Бечком универзитету 1878. године. Међу професорима били су многи славни научници Европе тог доба.
Чувени надимак и почетак плодне каријере
Чудни надимак – Батут, дао је сам себи! Када се, након стручног усавршавања по европским универзитетима, вратио у Србију, у тадашњем јавном животу још два истакнута лекара су делила исто име и презиме – Милан Јовановић. Да би се разликовали један од другог, састали су се и договорили да свако себи да неки надимак. И тако је настао препознатљиви Батут, по пословном сараднику и пријатељу Милановог оца.
Своју лекарску праксу Јовановић је започео у Сомбору, где су, већ на самом почетку, дошле до изражаја његове склоности ка писаној речи и просветном раду. Са тим у виду, он је 1880. године покренуо први званични лист на територији Југославије за лекарске савете народу Здравље. Добар део каријере је после тога провео на даљем усавршавању широм Европе, и даље жедан знања и најбољих и најмодернијих решења за здравствене проблеме свог народа. Посебно су га интересовала поља хигијене и бактериологије.
После завршене специјализације у Паризу, позван је да оснује Катедру за бактериологију на Карловом универзитету у Прагу. Међутим, Батут је одбио ту престижну позицију из жеље да своје знање подели са својим сународницима, те се вратио у Србију и прихватио место професора на Катедри хигијене и судске медицине у тадашњој Великој школи у Београду. Током низа година предавања, Јовановић је изградио блиставу репутацију као научник и професор, а посебно призање одато му је када је изабран за ректора Велике школе.
Корак даље – ка Медицинском Факултету и просвећивању народа
Поред тога што није имао довољну подршку својих колега, Јовановићев борбени дух и непокорива упорност нису му дали да одустане, те је, после више деценија борбе, остварио свој највиши циљ – 1919. године основао је Медицински факултет у Београду. Батут је постао декан новонасталог факултета. Тај подухват се броји у његове највеће заслуге и успех који и дан данас уживамо.
Његов афинитет према писању и друштвеном раду наставио је да цвета. Био је председник Српског лекарског друштва, Друштва за чување јавног здравља, вишегодишњи члан, а касније и председник Главног санитетског савета. Желећи да што више приближи медицину народу, после Првог светског рата је, на његово иницирање, основано Министарство јавног здравља.
Такође је био и један од оснивача Српске књижевне задруге и био један од најугледнијих сарадника листа Политика. У својој мисији да људе упозна са медицином, венчао је науку и књижевност. Умео је и најкомплексније научне истине да објасни на једноставан, лако размљив начин. Један књижевник је Батутово писање описао као „Вуков језик, а Доситејев начин“.
Најзначајније животно дело Милана Јовановића Батута било је просвећивање народа. Целу своју каријеру и животни век посветио је том племенитом циљу. Објавио је неколико стотина чланака, десетине брошура и књига и говорио о породици као темељу снаге и духа народа. Оставио је неизбрисив траг у нашој историји и утабао пут за данашње хероје који несебично дају себе за добробит свих нас.
Ј.Е.С, Блиц
[…] Ј.Е.С, Блиц Hronograf […]