ТАЈНА КЊИГА која ће узбуркати и Србе и Црногорце: Како је преко Његоша рушен „СРПСКИ НАЦИОНАЛИЗАМ“

0

У Србији потпуно непозната књига о Петру Другом Петровићу Његошу, са мноштвом података о историјској личности коју често спомињу садашње прилике, која се бави животом и делом владара Црне Горе, српског владике и песника, али и периодом после његове смрти, биће објављена први пут код нас.

петар петровић његош
Петар II Петровић Његош

Књига је из пера Момчила Вуковића Бирчанина, приватног секретара краља Петра Другог Карађорђевића, коју је он 1983. објавио у Минхену. Неправду да вредна књижевна грађа никада не буде објављена у Србији исправиће Историјски архив Ужице и Архив Републике Српске који ће заједнички издати књигу.

До заборављеног дела о Његошу дошао је Жељко Марковић, директор ужичког Историјског архива, у породичној збирци Вуковића на Тенерифама.

Његошев маузолеј на Ловћену / Фото: Shutterstock

– Вуковић Бирчанин објавио је десетак дела са темом српске историографије. Од његових потомака добио сам ауторска права за цео опус, с тим што сам због актуелне политичке и друштвене ситуације одабрао да прво штампамо књигу о Његошу – каже Жељко Марковић.

Вуковићева књига се зове „Петар Други Петровић Његош 1813-1851“, али још није одлучено да ли ће се њено прво издање у Србији звати по оригиналу, или „Владика Раде“, како је народ звао Његоша.

– Из Бирчанинове књиге избачено је доста делова, нарочито оних где се бави Његошевим делима, јер сматрамо да су оне тема неког другог, а не оваквог историографског дела – појашњава Марковић.

Узбуркана Црна Гора

Као поглавља значајна за узбуркану данашњицу у Црној Гори, у Бирчаниновој књизи издвајају се детаљи о рушењима капеле на Ловћену, на месту које су комунистичке власти подигле маузолеј, рад Ивана Мештровића.

Црквица владике Рада, како су у Црној Гори звали капелу на Ловћену у којој је Његош сахрањен по личној жељи, први пут је срушена 1916. од Аустроугара. После доласка српске војске на Крф, пише Бирчанин, народни прваци, почеше да се окупљају на врх Ловћена код Његошеве капеле да оживе његов слободарски дух. Пре него што је срушена из капеле су Његошеви посмртни остаци пренети у Цетињски манастир.

Капела на Ловћену / Фото: Приватна архива

Капела је обновљена 1925. На Цетиње су 20. септембра, стигли краљ Александар Карађорђевић, ктитор цркве, и краљица Марија, „бурно и одушевљено поздрављани на свом путу кроз Црну Гору“.

Над гробом камен са Венчаца

„Од свег срца краљица и ја захваљујемо драгим Црногорцима на овако топлом дочеку који ће нам остати у неизгладивој успомени. Рођењем сам везан за овом место, те вам је лако погодити како ми је при души кад сам међу вама… Од како смо краљица и ја ступили међу вас, Црногорци су нас на сваком кораку поздравили толиком срдачношћу, па сам ја уверен да нико у овој земљи неће помислити да је старање о вама сада мање. Две лозе су се спојиле и изданак ће њихов бити јачи… Над гробом Његошевим данас је камен са Венчаца надомак Карађорђеве Тополе и под њиме ће лако лежати владика Раде“, говорио је краљ.

Сутрадан извршен је пренос Његошевих костију из Цетињског манастира у обновљену цркву, а у име народа краљу се обратио и беседу одржао Епископ др Николај Велимировић.

књига
Цетињски манастир / Фото: Shutterstock

„Ево нас у земљи која би се могла назвати кровом наше државе, не само по својој физичкој висини, но и по моралној. Ево нас овде да прославимо једног од многих дивова које је ова земља одгојила. Биће људи који ће тражити у овим горама злата. Да ли ће га наћи или неће, ко то зна. Али да Црна Гора представља златан мајдан витештва, о томе нема сумње, то је очигледна јава. Тај је златан мајдан морал, то је главно благо Црне Горе“, говорио је владика Николај Велимировић.

У одељку „Бура око паганског Мештровићевог маузолеја“, Вуковић се бавио односом комунистичких власти према самом Његошу и његовој идеологији, што је довело до новог рушења цркве на Ловћену и градње маузолеја.

Црногорска нација

„Комунистички режим у Југославији званично је у овом правцу огласио идеолошко-политичку борбу против ‘српског национализма‘. У том правцу је на челу ‘аги-пропа‘ био Милован Ђилас, а технички руководилац и његов први сарадник Радован Зоговић„, навео је Бирчанин у књизи.

На овом правцу, пише он, као одбрамбени бедем стајао је дух Његоша кроз његова дела, који није могао бити истргнут из духовног бића.

– Зоговић каже да је Његош живео када је започео „процес црногорске нације“ и када су племена прелазила у „црногорску нацију“, и све што је Његош написао припада црногорској, а не српској нацији. И закључак – Црногорци нису Срби и Његош није српски песник.

Како је дошло до тога да је о Његошу писано као српском писцу, Зоговић објашњава у следећем: „То је дошло отуда што су их писали српски грађански писци у вријеме када је српска буржоазија играла реакционарну и хегемонистичку улогу у нашим народима“, стоји у књизи.

У наставку следи Бирчанинов коментар у којем објашњава да је период после Другог светског рата и устоличења комуниста на власти био обележен борбом против „српског национализма“ кроз борбу са делима бесмртног Његоша.

„Његошева дела су имала јако духовно дејство одржања српске националне свести и поред разбијања Српства „решењем националног питања“ на републике и аутономне области и гушења српске националне свести код младе генерације која је ступала на сцену послератног периода. Поред овог утицаја, дела Његоша на одржање српског националног духа и осећаја, Његош је својим делима деловао и на одржање религиозности, светосавља, у атеистичком сада систему“, писао је секретар краља Петра Другог Карађорђевића.

Бирчанин се бавио и покушајима да се Његошу на Ловћену крај капеле направи споменик. Још по обнови Црквице владике Рада, краљ Александар је имао идеју о споменику и тражио од вајара Ивана Мештровића да изради пројекат.

– Мештровићев пројекат за споменик Његошу био је у форми маузолеја, који се тако назива по монументалној гробници краља Маузола у Халикарнасу у Малој Азији из IV века пре Христа. Краљ се консултовао са црквеним великодостојницима који су одбили овај пројекат јер није био у хришћанском него у паганском стилу и духу, не оспоравајући његову уметничку вредност – објаснио је аутор књиге о Његошу.

Како су почели протести

Идеја о подизању споменика оживела је 1931. на стогодишњицу Његошевог ступања „на катедру владара Црне Горе“. Краљ се опет обратио Мештровићу, који је сада сматрао да се модификован пројекат његовог маузолеја подигне на Славији у Београду. Бирчанин каже, позивајући се на књижевника Драгана Јеремића, да краљ није остварио ову идеју због тадашњих финансијских прилика. Затим се 1934. догодио марсејски атентат.

Бирчанин пише да је 1969. отпочела бура „не само по питању Мештровићевог пројекта споменика, но да Црквица владике Рада на Ловћену треба да се сруши и да се на њеном месту подигне пагански маузолеј“.

„Српска православна црква опуномоћила је митрополита црногорско-приморског Данила да се успротиви рушењу капеле на Ловћену и протести су отпочели да стижу са свих страна. Узбуђење целог Српства је било огромно, јасно се увиђало да је главни циљ срушити Његошеву капелу на Ловћену“, записао је Бирчанин.

Црква је порушена 1972, а две године касније никао је маузолеј. У одељку „Отварање, а не освећење маузолеја на Ловћену“, Бирчанин наводи да је капела порушена „да не буде место ходочашћа, да се поруши олтар испред које су верници упућивали своје молитве Свевишњем Богу са страхопоштовањем, и то је учињено од једног атеистичког режима“.

– Други циљ рушења је био наводно ослобађање становништва од српске православне вере која је за тај атеистички режим митоманија. Комунистички руководиоци имали су ово пред очима, па су дали форму „подизање маузолеја Његошу“ – образлагао је Вуковић.

Бирчанин је и цитирао књижевника Љубинка Јовановића: „Осећам огроман грех непоштовање човекова гроба. Последњу жељу човека. Чини ми се да чујем како црногорским планинама одјекује клетва! Ко сме да фалсификује карактер човека после његове смрти. Да ли су икада читали Његоша?“.

Проклетство

А проклетство због рушења цркве, устврдио је Бирчанин, стигло је Црну Гору 1979. „кроз страшни и катастрофални земљотрес под којим су задрхтали и тешки и камени зидови паганског маузолеја на Ловћену“.

„Народ, дубоко побожан, говорио је: ‘То је клетва владике Рада што му порушише његову црквицу!‘. Ал‘ долази још горе, ово је била само опомена“, заведено је у књизи коју ће штампати Историјски архив Ужице и Архив Републике Српске.

Владимир Лојаница, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.