МИСТЕРИЈА ГАЗИМЕСТАНА: Косовска битка и даље крије једну велику ТАЈНУ

0

Косовска битка, до које је дошло тог знаменитог 15. (28) јуна 1389, на локалитету који је у наше време познат као Газиместан, без сумње представља један од најзначајнијих догађаја читаве националне историје. Тај судбински окршај Срба и Турака постао је у наредним вековима нераскидиви део колективног сећања Срба, али и њиховог идентитета.

косовска битка
Фото: Профимедиа

У вези са Косовском битком недовољно тога знамо, али смо зато у времену које је уследило много тога домаштали, митологизовали, опевали, обајковили… Толико је народних веровања, легенди и митова који се налазе у непосредној вези са овим пресудним догађајем, па на први поглед делује да је скоро немогуће разлучити шта је у свему томе историјска истина, а шта мит или легенда.

косовска битка
Илустрација Николе Радосављевића / Фото: Приватна архива

Један од посебно виталних и симболиком снажних митова у вези са самом Косовском битком односи се на причешћивање кнеза Лазара и његових ратника у малој косовскометохијској цркви посвећеној Усековању главе Светог Јована Крститеља, у селу Самодрежи, до кога је, по народном предању, дошло непосредно уочи самог боја.

Шта нам о том догађају сведоче историјски извори?

Саборно причешће

Многи од нас ће се изненадити када сазнају да нити један релевантан историјски извор не спомиње заједничко причешћивање српских ратника. То не значи да се српски ратници, или макар један део њих, није причестио у данима који су претходили том одсудном окршају. Оно о чему историјски извори не сведоче односи се на наводно заједничко, организовано, причешћивање у малој цркви посвећеној Усековању главе Светог Јована Крститеља, која се налази у селу Самодрежа код Вучитрна. То знаменито село налази се на северном ободу Косова поља, у близини старог града Вучитрна. Некада је било српско, а сада је искључиво албанско. Чувена црква налази се на североисточном рубу пространог платоа, између најпознатијих косовских река Ситнице и Лаба. За само два до три сата лаганог хода уз Ситницу, ка јужнијим пределима Косова поља, стиже се на Газиместан – чувено бојиште, на коме се, 15. (28.) јуна 1389. године, одиграо историјски Косовски бој.

Тај споменик културе и историје Турци су, нажалост, више пута рушили, палили и пустошили, па је од оне некадашње опеване „бијеле цркве Самодреже“ мало шта остало. Међутим, њен симболички значај није могао да буде умањен многобројним бруталним рушењима саме богомоље. О томе сведочи и њена последња обнова, до које је дошло у раздобљу између два светска рата.

Наиме, 1932. године, на темељима порушене, изграђена је нова богомоља, по својим основним контурама и карактеристикама налик на ону древну. Обнова је урађена по пројекту професора Београдског универзитета Александра Дерока, док је осликавање цркве фрескама потписао познати српски сликар и песник Живорад Настасијевић.

Прича о малом храму

Последњом обновом чувене цркве, нажалост, не завршава се прича о малом храму у селу Самодрежа. Године 1981, у време бујања албанског екстремизма, црква је демолирана, а 1999. поново је оскрнављена и у знатној мери оштећена.

Као главни извор за народно веровање да се кнез Лазар, скупа са својим ратницима, уочи судбоносне Косовске битке причестио управо у цркви у Самодрежи узима се једно од истинских ремек-дела нашег националног епског песништва: народна епска песма под насловом „Урош и Мрњавчевићи“. Они који прочитају те стихове уочиће да се у њима заиста помиње црква у селу Самодрежа, али не у контексту Косовске битке, већ у вези са наводним сукобом до кога је дошло између последњег српског цара Стефана Уроша В Нејаког и браће Мрњавчевића (Вукашина, Јована Угљеше и неисторијског Гојка).

Дакле, многи су спремни да као извор који сведочи о наводном причешћивању српске војске уочи Косовске битке наведу народну епску песму која ниједним својим словом о томе не говори.

Постоји, међутим, народна песма у којој се заиста спомиње причешћивање српских снага у цркви у селу Самодрежа, уочи Косовске битке. У питању је песма „Косовка девојка“. Стихови који се односе на наводно причешћивање српских ратника гласе:

„Кад кнез Лаза причешћива војску

Код прекрасне Самодреже цркве

– Три недеље тридест калуђера? Сва се српска причестила војска.“

Народна имагинација

Један позносредњовековни спис уистину спомиње ту богомољу, али у потпуно другачијем контексту. У питању су драгоцена сећања из пера Константина Михаиловића из Островице, у којој се, поред осталог, спомиње и Богородичина црква (а не храм посвећен Усековању главе Светог Јована Крститеља) у селу Самодрежа, у чијој је непосредној близини тог 15. (28.) јуна 1389. године, наводно, био заробљен кнез Лазар. На месту где је заробљен „близу једне Богородичине цркве по имену Самодреже“, постављен је „висок мермерни стуб као знак да је ту ухваћен кнез Лазар“, казује Михаиловић.

Оно што је у народној имагинацији можда и могло довести у некакву везу саму цркву у селу Самодрежа са наводним причешћивањем кнеза Лазара и српске војске уочи Косовске битке, јесте истоветан начин на који су те две личности смртно страдале. Наиме, познато је да су Свети Јован Крститељ и кнез Лазар страдали услед последица декапитације, односно одсецања главе. То је драгоцен детаљ који повезује једног од највећих општехришћанских светитеља са једном од најзначајнијих личности наше националне историје, која је, врло брзо по својој насилној смрти, била канонизована.

Црква Самодрежа / Фото: Википедија

Уколико је податак који налазимо у писаним сећањима Константина Михаиловића, а који се односи на то да је црква у селу Самодрежа у време одигравања Косовске битке била посвећена Пресветој Богородици, тачан и уколико знамо да је она у потоњем времену била посвећена Усековању главе Светог Јована Крститеља, у наредним вековима је можда и било могуће успоставити некакву симболичку везу између те богомоље и догађаја у непосредној вези са Косовском битком, као и њеним учеснцима.

Индикативно је и то да се наводно причешћивање кнеза Лазара и српских ратника у малој цркви у Самодрежи, уочи Косовске битке, не спомиње ни у списима насталим ради успостављања његовог светачког култа. Аутор тих списа је нико други до патријарх Свети Данило ИИИ Српски (1392 – 1396), познатији и као Свети Данило Бањски.

Патријарх је, пре 1393. године, написао „Похвално слово о кнезу Лазару“, а непосредно пре тога и „Службу кнезу Лазару“, „Пролошко житије“, одн. „Синаксар“, као и „Повесно слово о кнезу Лазару“ (сви списи настали су 1391. или 1392. године, поводом преноса Лазаревих моштију из Приштине у манастир Раваницу). Иако жанровски различити, сви ови текстови на првом месту акцентују Лазарево великомучеништво и надмоћ „царства небеског“ над „царством земаљским“, чиме је утемељен и светачки култ кнеза Лазара.

Логично би било очекивати да учесници и савременици Косовске битке, али и догађаја који су јој претходили, односно који су се одиграли непосредно по њеном окончању, никако не би пропустили да у свом надасве оправданом величању кнеза Лазара посебно нагласе и његово причешћивање, скупа са племићима и ратницима, уочи самог боја. Наравно, под условом да се то групно причешћивање заиста и догодило.

До којих бисмо могућих закључака дошли уколико бисмо истраживали да ли је у Средњем веку уопште и постојала било каква пракса заједничког и организованог причешћивања српске војске уочи неке одсудне битке?

Да ли су се српски владари, племићи и њихови ратници, на организован и заједнички начин, причестили, примерице, уочи битке код Велбужда или оне на Марици?

Самодрежа

Историјски извори нам о томе, уистину, ништа не говоре. Њихово ћутање, међутим, није ништа необично.

Један такав догађај, какав би било заједничко причешћивање више хиљада или више десетина хиљада ратника и њихових старешина, без икакве сумње би привукао пажњу савременика који би, засигурно, макар и у најкраћим цртама оставили писано сведочанство о одигравању тог свечаног и богоугодног чина.

Такође, имајући у виду да је средњовековно раздобље период изразите побожности, свечано приступање изузетно великог броја ратника једној од хришћанских светих тајни, а то је причешћивање телом и крвљу Христовом, свакако би остало забележено у оновременим списима.

Међутим, историјски извори о томе не говоре ни једну једину реч.

С друге стране, није незанемарљиво и то како би, у датим околностима, било могуће обавити причешћивање више хиљада или више десетина хиљада ратника.

Познато је да се у хришћанску богомољу, као свети простор, оружје никако не сме унети. То би подразумевало да би ратници, претходно разоружани, појединачно улазили у храм и са страхом божијим приступали светој тајни причешћа. Друга могућност подразумевала би да је причешће тако великог броја људи могло бити обављено у порти или у непосредној близини неког конкретног храма, попут оног који се налази(о) у селу Самодрежа. Такође, поставља се и питање колико би, без обзира на број свештенослужитеља са путирима, причешћивање толиког броја ратника могло заиста и да потраје.

Оно што би на неки начин можда и могло да повеже личност кнеза Лазара са малом црквом посвећеном празнику Усековања главе Светог Јована Крститеља, у овом знаменитом косовскометохијском селу, јесте и сам назив топонима Самодрежа.

По занимљивом сведочењу Бранислава Нушића, изнетом у његовом спису под насловом „Косово: Опис земље и народа“, постоји некаква посредна веза која на симболичан начин и посредно води ка личности самог кнеза Лазара. Наиме, како пише Нушић, који је једно време свога живота проборавио на Косову и Метохији као српски конзул у Приштини, „за име Самодрежа једни причају да је остало од Лазара Самодрешца који је и начинио ову цркву да причести и нареди војску“.

Подсетимо се, стога, да је титула „самодржац“ била знатно раније преузета из византијске традиције, али да је у средњовековној Србији добила знатно шире значење, а самим тим и употребу. Она је подразумевала световну власт верификовану благословом цркве. Кнез Лазар је, без икакве сумње, због свог политичког и духовног прегнућа заслужио благослов и првенство у тзв. владарству. Стога га, у интитулацијама у повељама, налазимо и као „самодржац“ или „самодржавни господин“. Поп Марко, на пример, говори о времену „благовернаго и христољубиваго кнеза Лазара, самодршца све српске земље“. И ктиторски натпис у Новој Павлици, задужбини браће Мусић, поред осталих, наводи Лазареву титулу „самодршца све српске земље“.

Закључујући овај наш сажети осврт на један од најпознатијих и најзначајнијих митова који се налази у непосредној вези са Косовском битком, можемо указати на то да историјски извори ни на који начин не сведоче о наводном заједничком причешћивању кнеза Лазара, његових племића и ратника до кога је, по народној традицији, дошло унутар или у непосредној близини цркве која је посвећена празнику Усековања главе Светог Јована Крститеља. Ово тим пре што је конкретна богомоља коју данас можемо видети подигнута тек 1932. године, на остацима древног храма који је, по народном предању, потицао још из периода XIV столећа.

Очигледно је да је тај догађај, који се није одиграо у историјској стварности, плод знатно доцније народне традиције на коју наилазимо у појединим њеним сегментима попут епске песме под насловом „Косовка девојка“.

Но, без обзира на то што се тај догађај није одиграо у стварности, његово постојање у богатој народној традицији допринело је уобличавању и снажењу светачког култа кнеза Лазара, као и очувању пуног сећања на знамениту и судбоносну Косовску битку.

Дејан Ристић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.