МОРБИДНИ ОБИЧАЈИ У ВИКТОРИЈАНСКОМ ДОБУ: ПОСМРТНА ФОТОГРАФИЈА

0

Како је фотографисање све до XX века било изузетно скупо, многи нису могли да га приуште за живота, па је често једино сећање на лик преминулог сродника била његова посмртна фотографија.

посмртна фотографија

Бледуњава кожа, празан поглед и укочена поза – стандардна је фотографија настала у викторијанско доба, али не из разлога што су људи имали страх од сликања, но зато што су на фотографијама били – мртви.

Познате као посмртне фотографије, ти морбидни прикази били су тада оно што ми данас називамо трендом. Разлог томе је што су на тај начин желели да сачувају успомену на покојника, а и био је доста јефтинији од израде портрета.

Смрт је сама по себи трауматичан догађај, а они су, нехотице, преко фотографија успели да их учине још више узнемирујућим. Наиме, тело се још не би ни охладило, а породица би већ преминулог оденула у његово најлепше одело, правили му фризуру, наносили руменило на образе и широм отварали очи. Понекад ни то не би било довољно, па су на тим неугодним фотографијама мртве постављале у позе како би заиста деловали живо – нагурани у фотеље или столице, подбочени књигама и слично.

Још бизарније, на тим је фотографијама знала да позира и читава породица са мртвацем, а најлепшим су сматрали фотографије преминуле новорођенчади, беба које су деловале као да спавају.

Истина је да су те фотографије биле најморбидније од свих, јер су њихова браћа и сестре били присиљени да позирају, као да се ништа необично не догађа.

Болест им је одузела живот, али им је повећала лепоту

Фото: Youtube

У викторијанском добу, смрт је вребала на сваком кораку. Епидемије попут дифтерије, оспица, рубеоле, тифуса и колере преплавиле су земљу, а од 1861. ожалошћена краљица је и сама чин жалости учинила модерним. Мементо мори – дословно преведено значи „сетите се да морате умрети“ – била је фраза која је постојала много пре викторијанског доба, а представљала је смрт као саставни део живота. Са умрлих су секли увојке косе па су их носили у медаљонима, у воску су се креирале посмртне маске, а симболи смрти редовно су се појављивали и на уметничким делима.

Средином 1800-тих фотографија је постала све популарнија и приступачнија, што је довело до мементо мори фотографског портрета. Први успешни облик фотографије, дагеротипија, била је мала и детаљна слика на полираном сребру. Био је то скуп луксуз, али ни приближно скуп као портрет. Како се број фотографа повећавао, цена њихових услуга је падала, а и уведени су и мање скупи поступци, попут коришћења танког метала, стакла или папира. Портрети смрти постајали су све популарнији, а често је то била и прва и једина фотографија на којој би се породица појавила.

Често су им насилно отварали очи ако је већ дошло до укочености, те су због дуге експозиције мртви на фотографијама знали да изгледају „оштрије“ него живи. Уз децу би позирале мајке и преживела браћа и сестре. Облачили су им најлепшу одећу, а преминулог би често окружили најдражим стварима. Уз децу су тако постављали играчке, пошто је поента била да изгледају што више живо. Ако је то било немогуће, онда су их приказали као уснуле.

Пост-мортем је жанр који је настао с појавом фотографије почетком XIX века, а трајао све до првих година XX века и заузимао је значајно место у овој грани уметности тог доба. Непосредно после смрти покојници су, сами или у друштву рођака, фотографисани у различитим позама, а циљ је био да изгледају као да су живи.

Фото студији су за те сврхе поседовали посебне справе чији циљ је био да држе покојника у усправном положају, а неретко су им се накнадно, на израђеним фотографијама, доцртавале очи како би се стекао утисак да су фотографисани док су били живи. Захваљујући нестручности појединих фотографа приликом доцртавања очију, ми данас са лакоћом можемо да приметимо да се ради о пост-мортем фотографији.

Овај начин фотографисања био је веома распрострањен и пружао је породицама успомену на преминулог рођака. Тужна чињеница је да се на таквим фотографијама углавном налазе деца, с обзиром на то да је степен смртности деце био изразито висок у то доба. Често је таква фотографија била и једина фотографија преминуле особе.

 

Кафенисање / Експрес.хр / Хронограф  

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.