ЉУБАВНА ПРИЧА МЕШЕ СЕЛИМОВИЋА: Жена због које је напустио породицу и писао најлепше стихове

0

– Кад бих умео да напишем најлепшу књигу на свету, посветио бих је својој жени Дарки – овековечено је и у посвети књижевног дела Дервиш и смрт.

меша селимовић
Дарка и Меша / Фото: Танјуг, архива

Колико је Меша Селимовић био посвећен својој жени Дарки, најбоље осликава посвета написана њој у књизи Дервиш и смрт.

– Кад бих умео да напишем најлепшу књигу на свету, посветио бих је својој жени Дарки. Овако ћу засвагда остати дужник њеној племенитости и љубави. И све што могу, то је да са захвалношћу поменем њено име на почетку ове приче, која, као и све друге, говори о тражењу среће – написао је цењени писац.

Наиме, животне приче нас уче колико је тешко пронаћи љубав у којој је све остало подређено величини љубави, као и да они који су срећни стицај околности успели да одбране од спољашњих утицаја, стичу богатство од којег веће не постоји.

Такво богатство стекли су Меша Селимовић и његова Дарка.

После II светског рата Меша је дошао у Београд да живи и ради на значајној функцији. Иако је био ожењен човек, Меша се после сусрета са Дарославом Дарком Божић заљубљује тако и толико да не може да замисли свој живот без ње. Доцније ће изјавити да није погрешио или да је добро проценио – осетио да је реч о правој љубави. Да би остварио свој сан да буде са њом, морао је напустити супругу Десанку и мало дете.

У браку са Десанком није био срећан. Иако му је било тешко да јој саопшти да жели да се разведе, ношен својим сном, саопштава јој своју одлуку једне вечери и одмах одлази из куће. Она га је пратила у кућној одећи упркос јакој киши, сва збуњена, изненађена, повређена, очајна. Гласно га је дозивала и молила да се врати. Није се окретао, већ је настављао да хода брже, не гледајући куда иде, газећи и по смрдљивом блату сметлишта… био је сав мокар од кише и прања на чесми од смрдљивог блата…

Ходао је по мраку од Трга Републике до Карабурме са мучнином и кривицом што је морао да повреди Десанку којој никако није могао да помогне, али уједно и са страхом да га тако прљавог и узнемиреног Дарка не одбије, да у њој не изазове гађење.

Дарка га је дочекала разнежено, као да је био “намирисан најскупљим мирисима”*. Понашала се са потпуним разумевањем ношена сопственом љубављу према њему. Ту прву ноћ њиховог доживотног заједничког живота умирила је и претворила у лепоту, разумевање и подршку коју само љубавници могу једно другом да дарују.

– Прала ме је, чистила и пеглала до јутра, док сам ја, окупан, спавао – испричао је Меша.

Те тешке ноћи Меши је био потребан сан, а она га је спремала за нови радни дан и нови – заједнички живот.

Они нису чекали да се оконча развод, сваки дан раздвојеног живота сматрали су изгубљеном вечношћу. Меша је био свестан да руши морални кодекс којег мора да се придржава као комуниста. Осим ванбрачне заједнице, спорно је било и што је Дарка била кћерка генерала краљеве војске и удата за човека којем се као војнику краљеве војске губи сваки траг.

Пустио је да се ствари дешавају спонтано, иако је обавестио једног члана партије о својој ситуацији. Супруга Десанка га је тужила због ванбрачне заједнице са женом буржоаског порекла. На партијском састанку, где се расправљало о његовом случају, постављали су му понижавајућа питања на која није хтео да одговара. Демонстративно је напустио састанак уз изјаву да неће дозволити да га понижавају.

Исход је био јасан: искључен је из комунистичке партије, а самим тим постао је непожељан на било ком радном месту. Живот у Београду био је немогућ. Меша је тражио посао у Сарајеву, добио га, те су Дарка и он кренули пут Сарајева са нешто мало новца и стварима из Даркиног стана.

Одлазећи, Дарка је изгубила право на стан. Дарка се није бунила, било јој је, као и Меши, довољно да су заједно. Нису се ни бојали неизвесности, срећно су путовали пругом Београд – Сарајево са мало хлеба и качкаваља. Дарка је нешто пре тога била болесна те је на пут кренула са свега 39 кг. Љубав, нежност њихових загрљаја, погледа и приче учинили су да ово путовање доживе као малу чаролију у којој постоји безбрижност и лепота живота.

Љубав је била јача од сурове стварности. О њој нису могли ни да размишљају. Занос вредан дивљења…

“Иако је, у складу са ондашњим правилима, обавестио Комунистичку партију о новој љубави, у пролеће 1947. године формирана је партијска комисија Комитета за културу и Комитета за школство и науку владе ФНРЈ да испита његов случај. „Да ли сте се љубили?“ Комунисти из његовог радног колектива, а нарочито комунисткиње, постављали су му крајње лична питања: „О чему си све разговарао са својом љубавницом? Да ли сте се љубили? Шта сте још радили?“ У складу са ондашњим правилима комунистичке дисциплине, скрушено је одговарао, док у једном тренутку њихова радозналост није превршила сваку меру. Устао је и рекао да више неће дозволити да се иживљавају на њему, а затим напустио састанак. Због љубави са „ћерком представника старог режима“, и још више због одбијања да се пред друговима комунистима поспе пепелом по глави, искључен је из Комунистичке партије, што је у оно време готово аутоматски значило и губитак посла. Поднео је захтев за развод брака, али Селимовићева прва жена није долазила на рочишта. Тек после годину дана, кад се није одазвала ни на трећи позив, брак је разведен по сили закона, и он је могао да се ожени Дарком. У јесен 1947. одлазе у Сарајево, где су му понудили посао професора у Вишој педагошкој школи, добија две ћерке, Машу и Јасенку, а у Београд ће се сви вратити тек 1973. године.

Њихов даљи заједнички живот у Сарајеву био је тежак, живели су често у оскудици, Меша је добијао и губио професорско место без икаквих разложних објашњења. Ипак, Меша је свестан да такво опхођење према њему почива на зависти, његовом пореклу… није поклекао јер је уз себе имао љубав. Она је била његов “добри дух” *.

Сарајево, Башчаршија 1950. године

Дарка је за њега и њихову породицу (две кћерке) одлазила да продаје ствари из куће како би преживели, подржавала га у писању кад би се за то стекли услови, прва читала његове исписане редове… непрекидно је била крај њега и уз њега…

– Да она није била поред мене у животу, не бих урадио ни делић оног што сам урадио. У њеном слабом телу лепог лица била је толика снага воље и толико храбрости, да ме је увек запрепашћивала: она ме бранила од невоља живота, штитила од његових грубости, храбрила кад ми је било тешко пред тешкоћама писања, веровала у мене кад су сви сумњали, усмеравала ме својом фантастичном интуицијом, моју тврдоћу кориговала својом мекоћом, хранила ме својом љубављу…

После ових речи следи највећи доказ његове љубави:

– Без ње бих сигурно био ситни професор или средњи политички руководилац (ни то не би била никаква трагедија, констатујем само чињенице).

Његова љубав према Дарки испред је његовог успеха у књижевности, трагично би било живети без ње.

Срећом, дошло је време када Меша остварује књижевне успехе, добија награде… Заједно су поделили и добро и зло. Њихова љубав давала им је снагу и осећање среће ма у каквим околностима живели.

После његове смрти Дарка је наставила да штити његову заоставштину од злоупотреба.

Меша са супругом Дарком и ћеркама

Меша је рекао како је увек захваљивао својој судбини што га је даровала таквим човеком као што је Дарка. Својом љубављу Дарка је посведочила исто: хвала судбини што ми је подарила таквог човека као што је Меша, објавио је сајт Сећања.

*“Сјећања“, Меша Селимовић

 Славица Штулић, Сећања  / Хронограф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.