НАЈОЧУВАНИЈЕ НАЛАЗИШТЕ У ЕВРОПИ: Улаз у праисторију кроз окна Рудника

0

Праисторијски рудник стар најмање 5.600 година, на локалитету Прљуша, под врхом Мали Штурац планине Рудник, најочуванији је археолошки локалитет ове врсте на Старом континенту.

мали штурац
Уређени плато на Прљуши одакле пуца поглед на Шумадију / Фото: Б. Субашић

Нигде као овде не може да се види сплет ходника и галерија које су први рудари и металурзи Старог континента копали каменим батовима у вулканској стени пратећи жицу руде бакра, првог метала који је човечанство користило.

Без метала наша цивилизација је незамислива. Има примену свуда, од пломби у зубима, преко грађевинске арматуре, до рачунара и сонди које истражују дубоки свемир. Први људи у историји људске врсте који су открили како да из стене добију метал – живели су на простору Србије!

– Пре шест миленијума свет је овде ушао у метално доба, које још увек траје, а рудници на Малом Штурцу откривају како је прича изгледала на почетку. Стручњак Археолошког института др Емилија Николић завршила је пројекат презентације локалитета и уз помоћ стручњака данашњег рудника и флотације „Рудник“, следеће године ће Србија, колевка европског рударства и металургије, добити врхунску научно-туристичку атракцију у срцу Шумадије – каже археолог др Драгана Антоновић из Археолошког института, која руководи истраживањима праисторијских рудника на Малом Штурцу.

Многобројни посетиоци већ сада долазе да виде лако доступни, уређени део локалитета са праисторијским окнима из четвртог миленијума пре нове ере, једини такав у целој југоисточној Европи.

мали штурац
Археолози у новооткривеној шахти / Фото: Б. Субашић

– У ствари, могуће је да има још старијих рударских радова, јер смо ми до сада истражили само млађу фазу овог локалитета. Најстарија окна се налазе у подножју, под наслагама сипара дебелим и до 10 метара, што смо утврдили геофизичким методама. Испод тих наслага јаловине које су нам оставили праисторијски копачи, налази се прави почетак приче, која можда почиње и пре 7.000 година, као и она у Рудној Глави. Надамо се да ћемо стићи до најстаријих окана, уз помоћ стручњака „Рудника“, који су нам и до сада увек излазили у сусрет. Они су веома поносни што раде на простору где су радили и први рудари Европе, на планини која је јединствена на свету по миленијумском континуитету рударења – каже др Драгана Антоновић.

Каменом на камен

Руднички праисторијски рудари су за копање и прераду користили камене батове раличитих величина, од „лилипутанаца“ који су могли да стану у шаку, којима се руда ситнила у прах од громада тешких двадесетак килограма.

Фото: Б. Субашић

– Те огромне батове вешали су на дрвену конструкцију у окну и њихали их као клатна која су дробила стене. Мање батове, на дрвеној држаљи, користили су као чекиће. У окнима су често ложили ватру да стене испуцају, после чега су се лакше ломиле. Они су пратили рудну жилу бушећи стену као што црв једе јабуку, па су окна изузетно компликованих облика – објашњава др Драгана Антоновић.

Др Драгана Антоновић / Фото: Борис Субашић

Она је настављач подухвата који је започео академик Борислав Јовановић, научник који је у Рудној Глави код Мајданпека открио најстарији рудник Старог континента, у коме се бакар тражио 5.000 година пре нове ере. Окна која је он ископао данас се не виде јер су због небриге институција урушена. Као сведочанство о „металној револуцији“ човечанства остао је само локалитет Прљуша, народно име за „опрљену“, спаљену, земљу, мрку камену голет на зеленом обронку Малог Штурца.

Археолог Видан Димић је реконструисао древни уређај за рударење / Фото: Б. Субашић

Путници који пролазе Ибарском магистралом преко превоја на Руднику често с негодовањем коментаришу Прљушу мислећи да је она последица савремене технологије. Остану забезекнути када чују да је реч о отпаду праисторијског рударског басена, који је функционисао око 1.000 година у континуитету, од краја каменог доба до бронзаног доба.

– Да бисмо разумели како је настала Прљуша, морамо да упознамо технологију праисторијских рудара. Они су увек копали од подножја брда и кад испразне та окна, правили су следећа, на већој висини. Јаловину из њих су бацали наниже затрпавајући претходне радове, чиме су истовремено стабилизовали тло. Зато су данас најстарија рударска окна и њихове тајне затрпана под дебелим слојем јаловине – објашњава др Драгана Антоновић.

Јаловина из праисторијских рудника на Прљуши / Фото: Б. Субашић

Необично име планинског врха Штурац је рударско, јер ова германска реч значи јаловиште. Овај назив оставили су нам у баштину легендарни Саси, Саксонци, који су овде рударили у средњовековној Србији. Они су препознали радове старијих колега, баш као што модерни рудари препознају праисторијске, римске, средњовековне копове на терену где се и сада трага за металом: бакром, цинком и оловом.

Фото: Б. Субашић

– Технологија коју су користили праисторијски рудари на Прљуши указује да су овде бакар из руде малахита експлоатисали људи из винчанске цивилизације, али ми трагове њихових насеља и топионица – још нисмо пронашли. Разлог је једноставан, зато што Рудник никада није истражен, упркос томе што све указује на његов огроман значај у свим временима, од праисторије до обнове Србије. Погледајте само открића средњовековне рударске метрополе Рудник, колеге др Дејана Радичевића, који је баш овде пронашао и печат кнеза Лазара. Надамо се да ће отварање визиторског центра на Малом Штурцу покренути сва остала истраживања овог простора и открити његов значај на европском нивоу – каже др Драгана Антоновић.

Борис Субашић, Новости

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.