„Деда је пре пола века рекао, не брините за папире, Симовићи су поштени људи“, а Страхиња се 2020. године и лично уверио у то

0

Реч, руковање, климање главом и по једна љута. Некада, пре много година, овакав начин склапања договора између две особе, био је јачи од било код уговра овереног у суду.

руковање
Фото: Whatifness / Инстаграм

У то се лично уверио и Страхиња Танасковић, момак из Ваљева који је захваљујући образу, поштењу, части и речи датој од стране Милана Симовића његовом деди, пре скоро пола века, данас дошао у посед плаца у овом бисеру природе.

Када је 1973. године, Страхињин деда по мајци, Нићифор, одлучио да купи плац на Дивчибарама, са покојним Миланом Симовићем се усмено договорио око продаје плаца. За живота, плац никада није био преведен на њега, али највећи проблем је испао око локације, јер нико из Страхињине породице није знао где се тачно деда Нићифоров плац налази.

Ова прича би можда остала неиспричана и имовински нерешена да, са једне стране, није било радозналости, упорности и довитљивости Страхиње и његове девојке Ање, а са друге, поштења и доброг памћења рођака покојног Милана Симовића, Станише.

Како нам је рекла Ања, за плац су сазнали сасвим случајно, током породичног боравка у природи.

 

View this post on Instagram

 

Skoro 50 godina stara priča je ostala nerešena do današnjeg dana. Počela je 1973. kada je Strahinjin deda Nićifor kupio komad zemlje na Divčibarama od jednog čoveka, na reč. Papire nikad nije uzeo, jer mu je ta reč bila zakon, a u poštenje i čast te porodice nije imao ni najmanju sumnju. . Deda je onda umro, mlad u pedesetim godinama… papirologija nije sređena i placu je počeo da se gubi trag. . Prošlo je skoro 30 godina od tada. Gde li je dedin plac, ko je vlasnik i dal je tamo sad tursko kupatilo nekog hotela… ne zna ni sam Bog. Mamu je tištilo što živi u neznanju i što nije stigla za sve ove godine da se iscima da to otkrije. . Kad smo čuli priču, javio nam se „džaba smo se rodili ako ovo ne probamo“ impuls. Sakupili smo šta smo imali od informacija (nadimak sina od vlasnika placa i gde živi) i okačili na Instagram, sa nadom da nam stigne još neka dojava od ljudi iz tog kraja. Dojave su krenule da pršte. Ubrzo smo imali sve što nam treba da pronađemo dotičnog crkvenjaka iz Krčmara. . Sutradan smo krenuli u mesto gde se 1973. godine deda rukovao sa Milanom Simovićem, kada je kupio plac. Posle dvočasovnog šipčenja i priče sa meštanima, saznali smo da u njihovoj porodičnoj kući više nema nikoga. Nažalost umro je i njegov sin. Vratili smo se kući sa srušenim sneškom i telefonom od drugog brata, jedinog potencijalnog naslednika. Ali budimo realni, od toga nema ništa. . La hora de la verdad. Majka zove telefonom tog čoveka, Stanišu. Tačan je broj. On sluša mamu i uglavnom govori ništa ili mhm, eventualno pokoje – da. Međutim, kako teče razgovor, otvaraju se neke karte. Deda je bio direktor škole u Brežđu i puno je uradio za taj kraj, sazidao školu i kuće za nastavnike, da ne bi odlazili iz sela. Sa reputacijom omanjeg seoskog Tita, bilo je nemguće da se Staniša ne seti dede. Znao je i ladno potvrdio priču, kao poslednji mohikanac ovosvetske časti. I vratio nam čovek plac i veru u čovečanstvo. Lepo je deda rekao pre 50 godina – ne brinite se za papire, Simovići su pošteni ljudi. . A ovaj izazov nam je deda verovatno ostavio u amanet, da nas nauči da nikad ne prestajemo da pokušavamo nemoguće stvari. Hvala ti deda ❤️

A post shared by whatifness (@whatifness) on

„Једног дана док смо са Страхињином мамом били на излету на Дивчибарама и дивили се шарму ове планине. Мама је, онако са дозом неверице и носталгије испричала да је деда Нићифор овде купио плац кад је она имала девет година. Забезекнули смо се и скоро загрцнули док смо јели сендвиче.“, започиње она причу за Блиц.

Ипак, почетна радост је брзо прешла у разочарање, јер локацију плаца нису знали, а сазнали су да не постоји никакав папир о власништву, него је све било сведено на дату реч.

 

View this post on Instagram

 

Nema to kud ❤️ . . 📷 / @tnskovic

A post shared by whatifness (@whatifness) on

„Рекла нам је да појма нема тачно где, нити тачно од кога је купио. Никакве папирологије нема, деда је одавно умро и плацу се изгубио траг. Све се то издешавало пре скоро пола века.“

Како нам је Страхиња открио, пре тог пута, мајка му никада није спомињала да поседују плац на овој планини. Међутим, као рођени авантуристи који су у неколико претходних година упознали доста добрих људи током својих путовања, одлучили су да ипак ступе у потрагу за породичним благом. Потрага је била отежана јер, сем надимка сина од покојног Милана, његова мајка више ништа није знала да им каже.

Потрага коју су започели на Инстаграму била је и више него креативна / Фото: Инстаграм

„Апсолутно никада пре тога мама то није помињала, као да је отписала ту могућност. Ја нисам за њих знао, а једино чега се она сећала је надимак сина тадашњег власника плаца – Опрљени, јер је још као дете добио белег од ватре на лицу. Чим смо чули причу, Ања и ја смо схватили да смо се џаба родили ако не кренемо у потрагу, и поделили целу историју случаја на нашем Инстаграм профилу, са надом да, ако толико људи види ово, неко из тог краја ће нам се јавити, са још неком информацијом.

Потрагу коју су започели на Инстаграму, дала је почетне трагове и обрели су се у месту Крчмар, смештеном у подножју планине. У једном дану су доживели разочарање, али и нову наду. Наиме, сазнали су да је човек кога траже, нажалост преминуо, али се уз помоћ једног човека из тог краја, појавио нови траг који их је одвео до Станише Симовића.

Потрага за дедовином је била успешна захваљујући људима са Инстаграма и локалним житељима / Фото: Инстаграм

„Нисмо их заправо ни нашли! Отишли смо у село Крчмар, подно планине, где је према дојавама са Инстаграма, овај човек живео и радио као црквењак, али после два сата тумарања, становници овог места су сви потврдили исту причу – да је човек кога тражимо давно преминуо, а он нам је био једина нада јер смо мислили да само он може да се сети ове приче, јер је са мамом учио школу у Брежђу, а баба Цвета му је била разредни старешина. Додуше нисмо узалуд отишли тамо јер се један од мештана сетио да има телефон његовог брата Станише, и тада нам се поново родила нада. „

Због година које су прошле, те непостојећег уговора, само са датом речи, њихова очекивања су била минимална. Али, реч и руковање којима су Нићифор и Милан обележили купопродају, веровали или не, имали су тежину и у 2020. години.

Потрага / Фото: Инстаграм

„Очекивања су била минимална. Не због тога што нисмо веровали у људе, него зато што је прошло веома много времена и питање је било да ли се договор пренео са колена на колено и да ли га се наследник земље уопште сећа. Мајка је узела телефон да петоминутним разговором реши педесет година старо питање, које је и њу тиштило све ове године. Позвала је Станишу да га пита да ли се сећа договора који је његов отац направио са деда Нићифором, када су се руковали 1973. године у Крчмару. И човек је потврдио целу причу, као последњи мохиканац овосветске части. Вратио нам је дедовину и веру у човечанство. Лепо је деда рекао – не брините за папире, Симовићи су поштени људи. А кад су људи људине, реч нема рок трајања.

Како Страхиња каже, подизање викендице на дедовини мораће још мало да причека, али једна ствар је сигурна – кад се темељ буде изливао, Станиша ће бити присутан.

На крају, потрага коју су спровели на Инстаграму, али и на терену, уродила је плодом / Фото: Инстаграм

„Изградња кућице ће још мало да причека. А ови људи заслужују не само да наздравимо како доликује, него им треба направити једну диплому и можда увести годишњи избор за мис и мистера части & поштења “Породице Симовић”, каже нам Страхиња на крају разговора.

Овакве приче, догађаји који нас враћају у нека давна и лепша времена, само су доказ да част, образ и дата реч и даље имају тежину, чак и када од руковања прође пола века.

Стевица Рајчетић, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.