Међуречје – „педаљ Босне у Србији, земља свачија и ничија“

0

„Ја на земљи агијској, на земљи босанској, земљи српској, свачијој и ничијој…“, стих је песме пензионисане учитељице Радице Пендић о селу Међуречје, босанскохерцеговачком „острву“ у Србији, омеђеном са свих страна прибојском општином.

међуречје
Meђуречје – „земља свачија и ничија“ / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Осим песме, учитељица која је у „босанском Сан Марину“ провела радни век послала је мештанима Месне заједнице Саставци и писмо у којем им је пожелела да се ове године, после две деценије чекања, коначно реши статус граница у том крају.

Међуречје представља својеврсни преседан када је реч о спорним границама на простору бивше СФРЈ.

Да би стигли с једног на други крај општине Прибој, становници су приморани да четири пута пређу државну границу између Србије и БиХ, јер сви путеви у том подручју воде преко босанског острва од четири квадратна километра.

Коначно разграничење у 2018, које су најавили државни врх Србије и БиХ, жељно је ишчекивало стотинак житеља Међуречја и становништво пет месних заједница које окружују „босанску енклаву“, чије је границе Аустроугарска дефинисала на Берлинском конгресу 1878. године.

Истом се нада и неколико хиљада становника општине Прибој, као и општине Рудо у Републици Српској, чији је свакодневни живот због границе „васкрсле“ после рата у БиХ отежан административним прописима и разним нелогичностима.

Гранични пунктови највише муке задају мештанима Месне заједнице Саставци, у којој се „растављају“ две државе, али и становницима околних месних заједница Сјеверин, Стрмац, Крајчиновићи, Забраница и Вучје.

Саставци / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Несвакидашњост Саставака је у томе што катастарски припада БиХ, док сви објекти из времена бивше СФРЈ, као што су пошта, основна школа, полицијска станица, амбуланта и канцеларија месне заједнице, припадају Србији.

Порез се, како кажу, у већини случајева плаћа и Србији и БиХ, јер многи мештани имају имовину у обема државама, званична валута је динар, али се у кафани и продавници плаћа и еврима и конвертибилним маркама.

Пензионер Милојко Спајић из Прибоја, који мора да пређе „педаљ Босне“ да би дошао до свог имања у селу Батковићи у Србији, негодује што је мештанима околних села забрањено да пољопривредне производе преносе из једне у другу државу.

„Ако закољем јагње у селу, не дају ми да га однесем у Прибој без папира из Месне заједнице. Не можемо да пренесемо ништа што произведемо, и по пасуљу нешто траже. Морам преко Босне јер су тако путеви направљени. Укинули су нам пијацу у Саставцима због тих пунктова, а затворили су и дом здравља па из Међуречја морају у Прибој код лекара“, каже Спајић.

Сматра да две државе треба да размене територије, напомињући да о мештанима од Међуречја до Руда више брине Србија него Босна, којој територијално припадају.

„Сви су запослени у Прибоју, користе дечји додатак из Србије. Кад би то сутра стало, од чега би живели? Овде има и Срба и муслимана и нико се не гледа попреко, а политичари се ‘медишу’ преко нас, док јадни народ испашта“, критикује Спајић.

Мештанин села Саставци Хајро Гибаница, који има земљу у обе државе, жали се како је морао да прода краву јер, како каже, због компликација на пунктовима није могао да пренесе производе до пијаце у Прибоју.

Хајро Гибаница / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

„Кад сам сину у Сарајево понео четири канте сира, нису ми дали да прођем јер нисам имао потврду, а потврда наше месне заједнице у БиХ не важи! Сир сам разделио и краву продао, тако да сам сада миран“, прича Гибаница и наглашава да су пунктови „најгаднији у целој причи“.

„Ово је неиздрживо, на сваких 100 метара заустављају нас и контролишу полицајци, иако нас све знају. Ако не могу да замене земљу, нека бар повуку пунктове ка Рудом и Добром или на реку Увац“, предлаже Гибаница.

Са апсурдима се сусреће и породица Милана Марковића из засеока Замрштен, кроз чије имање пролази међа између две државе, па им је кућа у Србији, штала у БиХ, а граница дели и породично гробље.

Марковићи се надају да ће најављено разграничење регулисати и питање плаћања пореза.

„За земљу у Србији плаћамо порез општини Прибој, а за ону у Босни после рата годинама нам се нико није обраћао. Пре неколико година покушали су да ми оспоре земљу у БиХ без икаквог оправдања и предлагали су да је отуђим. Али како да отуђим своје наследство?! Или да помере границу путем или да се замени земљиште, да знамо коме да плаћамо порез“, изричит је Марковић.

Имање Милана Марковића / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Он указује да због спорних граница погранична села „муче муку“ и са лошим путевима.

Председник месне заједнице Саставци Свето Вилотић сматра да припајање Међуречја Србији не би у потпуности решило проблем граница и поручује да надлежни државни органи БиХ „треба да се запитају како би и куда њихово руководство дошло у енклаву када не постоји никаква територијална веза са Босном“.

„Овде би једино решење било да граница иде или Лимом или путањом Добрун–Бродар. У општини Рудо, која припада БиХ, више од 70 одсто становништва је везано за Прибој, једино што плаћају порез Босни. Ако власти мисле добро народу и желе мир и стабилност, то би било једино решење“, уверен је Вилотић истичући да се границе у том крају нису спомињале док није избио рат у БиХ.

Иначе, верује се да је „острво“ настало када је извесни босански бег на коњу „обишао круг“ и тих 400 хектара земље поклонио једној од својих супруга.

„Народ и сада живи сложно и не прави се разлика између Срба и Бошњака. Граница није само нама проблем, него и грађанима Босне када иду у Прибој. Не дај Боже да заборавиш личну карту, не дају да се прође чак ни када је неко болестан“, тврди Вилотић.

Осим Међуречја, пример спорне границе две државе јесте и 14 километара железничке пруге Београд–Бар, која пролази кроз Штрпце у БиХ.

Натпис на станици Штрпце / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Вилотић тврди да одговорност за затварање станице у Штрпцима сноси БиХ, која је својим грађанима, како каже, ускратила могућност да користе превоз возом.

„То треба да се реши да би грађани могли нормално да путују. Тај део треба да припадне Србији, јер пруга Београд–Бар нигде нема додира са БиХ осим тих 14 километара кроз Штрпце“, сматра Вилотић.

На граничном прелазу „Увац“, на путном правцу који повезује Прибој са околним градовима БиХ, одвија се око 70 одсто пограничног саобраћаја, а око 30 одсто је међународни промет.

Командир СГП „Увац“ Видосав Аврамовић каже да на том прелазу држављани Србије, БиХ и Црне Горе прелазе са личном картом што, како каже, знатно олакшава процедуру за неколико хиљада становника месних заједница Саставци, Крајчиновићи, Вучје, Сјеверин и Стрмац.

Видосав Аврамовић / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

„Већи део околног становништва долази у Прибој због посла, школе, родбинских веза. Покушавамо да убрзамо прелазак уз минимум контроле и мислим да успевамо у томе. На прелазу ‘Увац’ дневно пређе и до 4.000 путника, али је током туристичке сезоне и у време празника тај број много већи“, наводи Аврамовић.

Као олакшицу истиче и то што је почетком 2016. око пола километра даље од „Увца“ отворен прелаз „Царево Поље“ за погранични саобраћај преко којег се уз само једну контролу са „острва“ улази на територију општине Прибој.

Пруга Београд–Бар кроз Штрпце / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Председник општине Прибој Лазар Рвовић није оптимиста да ће се наћи решење за Међуречје јер Балкану, како каже, логика и разум никад нису били јача страна.

„Све би могло да се оконча за седам дана разменом територија, али очигледно да једном делу босанске стране не одговара да се било шта реши на здравим основама. Рецимо, на том острву су две продавнице, једна издаје фискалне рачуне Србије, друга БиХ. Ако се деси туча у кафани, српски полицајци не смеју да реагују чак и ако су присутни јер је то друга држава и мора да дође полиција БиХ“, објашњава Рвовић.

Као једну од највећих потешкоћа истиче то што мештани општине Прибој често зависе од добре воље полицијских службеника БиХ.

„Кад понесу неку робу, не знају да ли ће их заустављати, тражити им папире, зависе од расположења босанске полицијске патроле, јер ако их ухвате у неком прекршају, морају да иду у Вишеград да плате казну, па да се врате у Рудо по документа да би прешли на своју територију“, објашњава председник општине Прибој.

Он наводи да та општина има потешкоће и са границом са Црном Гором, јер је становништво у том подручју, како каже, само административно везано за Прибој, а суштински за Пљевља.

„Тамо су се школовали, запошљавали, ишли на пијацу, а кад би се радила инфраструктура, тражили би да се што боље повежу са Пљевљима, док са Прибојем готово да нема комуникације. Те границе су некада биле фиктивне, а данас је сваки прелазак ван званичног пункта Чемерно илегалан и плаћају се високе казне ако гранична полиција Црне Горе затекне неког да прелази тамо где је деценијама то радио“, каже Рвовић.

Начелник општине Рудо Ратко Рајак поздравља намеру Србије и БиХ да се напокон реши питање границе, али га, како каже, разочарава што се надлежне државне институције нису потрудиле да се упознају са стварним ефектима могуће размене територије или разграничења на делу општине Рудо.

За њега је посебно упитан предлог Србије да се, како каже, део територије те општине на левој обали Лима припоји Србији и да се међудржавна граница повуче реком Лим.

„Тај предлог се тиче око 1.500 становника општине Рудо, а њиме су обухваћени изузетно квалитетне пољопривредне површине и значајни природни ресурси и инфраструктурни објекти у нашој општини. Нисам сигуран да Србија може да у нашем окружењу понуди адекватну територију која би надокнадила евентуалну штету коју би претрпела општина Рудо“, сматра Рајак.

Ратко Рајак / Фото: Филип Краинчанић, Танјуг

Он не спори да је неопходно извршити корекцију границе, како би се што више избегле сметње у свакодневном животу.

„Зашто би мештанин Међуречја морао да пређе неколико граничних контрола да би дошао на пијацу, а грађанин општине Рудо који је, рецимо, удаљен од болнице у Прибоју свега неколико стотина метара морао да се лечи у болници у Фочи која је удаљена 120 километара? Зар државе не би могле да направе одређен споразум на нивоу фондова здравственог осигурања“, пита начелник општине Рудо.

Према његовом мишљењу, постоји могућност размене територије са месном заједницом Сјеверин која се непосредно граничи са општином Рудо.

„Једино ту видим могућу реалну компензацију. Треба тражити компромисно решење, сасвим је природно да Међуречје припадне Србији, али никако да се узима остатак општине Рудо на левој обали Лима“, поручује Рајак.

Танјуг

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.