У години смрти цара Душана, Оксфорд је заувек променила туча студената и крчмара због лошег вина

0

Док је на нашој страни Старог континента своју владавину крају приводио „Стефан у Христу Богу верни цар Србљем и Грком“ а на врата нам куцали Турци Османлије, на другој страни, безбедно удаљеној и опасаној морем, друштво се развијало у другачијем смеру.

оксфорд
Почетак тзв. Нереда на Дан Свете Схоластике у Оксфорду 1355. године, на разгледници из 1907. / Фото: Wikimedia Commons/Public domain/oxfordhistory.org.uk/SchroCat

Стефан у Христу Богу верни цар Србљем и Грком преминуо је у недељу 20. децембра 1355. године, на врхунцу своје снаге, вероватно у селу Девол, на главном путу Скопље – Солун.

Визионар, реформатор, законодавац и освајач сину Урошу је оставио царевину која је малтене одмах почела да се „рашива“; без снажног владара, који је био држава у средњем веку, није Србија могла наставити процес апсорбовања новоосвојених територија, нити се могла изборити са великашким сепаратизмом и партикуларизмом. А на врата Балкана куцали су Турци Османлије.

За то време, на супротној страни континента, другачији су се процеси одвијали. Предавања у Оксфорду почела су још 1096, током 12. века универзитет се убрзано развијао и 1248. примио краљевску повељу којом је формализован његов статус.

Сама варош имала је 1334. око 5.000 становника и била девета по богатству у Енглеској, мада је знатно осиромашила услед епидемије куге 1349. која је побила добар део варошана и четвртину схоластичара (средњовековних хришћанских учењака и мислилаца; у контексту универзитета појам се односи и на професоре и на студенте).

Универзитетска црква Свете Девице Марије у Оксфорду / Фото: Wikimedia Commons/Public domain/Photo by DAVID ILIFF. License: CC BY-SA 3.0

Ове две групе (енг. town and gown; дословно: „варош и одора“) међусобно су сарађивале, али је ривалство било изражено а сукоби чести; варошани су два схоластичара линчовали још 1209. због смрти неке жене, након чега су многи напустили Оксфорд и образовали нови универзитет у Кембриџу.

У наредних век и по било је спорадичних излива насиља, чак и убистава, али једна група је била повлашћена: када би студент убио варошанина, пролазио је углавном некажњено, када би варошанин убио студента, не само што је он био кажњаван, него је и варош плаћала одштету.

Зато су варошани мрзели схоластичаре, који су се неретко и сами међу собом сукобљавали; познате су све године када је долазило до унутар-универзитетских нереда. Тако су се 1314. у крвавом обрачуну сукобиле две фракције, Северњаци и Јужњаци, ком приликом је идентификовано барем 39 различитих убица, мада је само седам кажњено, док су остали побегли или потражили уточиште у манастирима.

Оксфорд — чији назив у преводу на српски дословце значи „Вологаз“ — био је, према томе, буре барута. Лепо, учено, за живот интересантно буре барута. У том бурету барута налазила се на Карфаксу, раскрсници која представља традиционално средиште вароши, крчма по имену „Свиндлсток“, чији је власник вероватно био варошки начелник Џон де Берефорд, а крчмар Џон де Кројдон.

Поглед на Карфакс, раскрсницу која је традиционални центар Оксфорда, са торња Цркве Светог Мартина. На горњем десном углу раскрснице у 14. веку се налазила крчма „Свиндлсток“/ Фото: Wikimedia Commons/Public domain/Chensiyuan

У ту крчму је 10. фебруара, на дан Свете Схоластике (стварне светице из 6. века), ушло неколико студената и наручило вино. Пошто нису били задовољни његовим квалитетом, затражили су боље пиће. Де Кројдон их је одбио. Избила је свађа, пале су тешке речи, и студенти су га напали. Шта се тачно потом десило нико не зна поуздано да каже: или су га истукли (по верзији варошана) или су га само гађали пехаром у главу (по верзији студената).

Шта год да се десило, у тучу су се укључиле остале муштерије, међу којима је било представника обе стране. Туча се прелила на раскрсницу и за пола сата се претворила у нереде. Варошани су сазивали своје људе звоњавом са торња Цркве Светог Мартина, а схоластичари своје са Универзитетске цркве Свете Девице Марије; на канцелара универзитета Хамфрија де Черлтона неко је испалио стрелу када је покушао да их смири и помири. Али пала је ноћ и сви су отишли на спавање; нико није ни убијен нити тешко рањен.

Тог дана. Сутрадан се све променило. На канцеларов позив да се по вароши не носи оружје, да се нико не напада и не ремети мир, насупрот томе, варошки белифи (најпростије речено: судски извршитељи) стали су позивати варошане и околно становништво на оружје. 80 варошана с луковима и стрелама и другим оружјем напало је цркву у којој су знали да ће пронаћи студенте; појурили су их, једног су убили, неколико ранили. Неки мајстор теологије је устрељен док је напуштао приорат.

Поново су звонила звона, а студенти почели да постављају барикаде на поједине градске капије; али морали су се повући у своје дворане пошто је у варош из околине стигло око 2.000 бесних сељака. Ова својеврсна претеча „народног фронта“ почела је сада да проваљује у гостионице и пансионе у којима су становали студенти, и да убија све које би тамо затекла.

Панорама Оксфорда / Фото: Wikimedia Commons/Public domain/Dicklyon

У том је поново пала ноћ; сада мртвим улицама ишли су варошки и универзитетски телали да пренесу упозорење краља Едварда III, који се налазио у оближњем селу Вудстоку, да ће напади на схоластичаре и њихову имовину бити најстроже кажњени.

Без икаквог ефекта. Сутрадан 12. фебруара канцелар Де Черлтон и други високи чланови универзитета отишли су краљу на његов позив, али су звона варошких цркава поново звонила, поново се окупио свет жељан крви надмених учењака.

Тог дана похарали су 14 гостионица и поново убијали све студенте које би пронашли. Некима су скидали скалпове, што се може тумачити као антиклерикализам, будући да су схоластичари као монаси били пострижени, тј. бријали су теме (пракса и на Истоку и на Западу, види се и на српским средњовековним фрескама светитеља); друге су пак бацали у Темзу, треће у септичке јаме и пољске нужнике, четврте закопавали на ђубриштима.

Крајем трећег дана нереда пола вароши било је уништено, већина схоластичара избегла, све универзитетске дворане похаране сем Колеџа Мертон, чији су студенти били познати по скрушености и мирноћи и изгледа нису раније ни долазили у сукоб са варошанима (а и дворана им је била зидана од камена). Погинуло је око 30 варошана, док је број убијених студената од 40 до 63.

Краљевска истрага о кривцима резултирала је потпуним подређивањем вароши универзитету; просто речено, да не идемо у детаље, Оксфорд је уместо вароши са својим универзитетом постао универзитет са својом вароши. Начелник и белифи завршили су у лондонској тамници Маршалси, а сама варош је морала да плати одштету. Епископ Линколна им је на неколико месеци укинуо сва црквена права, сем крштавања деце.

Већ током 1356—1357. написана је на латинском језику збирка песама о овим догађајима, названа „Песме повезане са нередима између вароши и одоре на Дан Свете Схоластике“. Инцидената је било и у наредним вековима, али никада више ништа слично овоме.

Крај тзв. Нереда на Дан Свете Схоластике у Оксфорду 1355. године, на разгледници из 1907. / Фото: Wikimedia Commons/Public domain/universitychurch.ox.ac.uk/SchroCat

Иначе, најинтересантнија последица Нереда на Дан Свете Схоластике, како их историографија назива, било је увођење годишње покоре: о свакој годишњици су варошки начелник, белифи и 60 варошана морали да присуствују миси за погинуле у Универзитетској цркви Свете Девице Марије, и да универзитету исплате по један симболични пени за сваког убијеног схоластичара. О свакој годишњици. Притом је сваки нови начелник, као и шериф, морао да се закуне да ће поштовати права и привилегије универзитета.

Колико су Енглези збиља посебан народ говори и чињеница да се са овом праксом наставило све до 1825, када је нови начелник одбио да присуствује миси и исплати одштету, после чега је традиција прекинута; једини ранији покушај био је жестоко новчано кажњен. Коначно је 10. фебруара 1955, на 600. годишњицу нереда, дошло до симболичног помирења „вароши и одоре“, када је градоначелник добио почасну диплому а вице-канцелар постао почасни слободњак града.

П. Л, Телеграф

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.