Дан када је војска мале Србије натерала велике силе да задрхте

0

Дан када је 1918. српска војска пробила Солунски фронт и ослободила отаџбину и натерала Централне силе да задрхте, један је од најзначајнијих датума српске националне историје XX века и један од најважнијих у читавој повесници српског народа.

солунски фронт

„Ради се о датуму који је испуњен снажном симболиком родољубља, слободе, националне захвалности и поноса и у том смислу мислим да је овај датум изузетно добро одабран, потпуно примерен. Мислим и да је наишао на плебисцитарну подршку у јавности и да је то онај моменат када се спојило оно што је историјско са свевременим идеалима слободе, родољубља и спремности да се заштите своја земља и народ“, каже историчар Дејан Ристић.

О заједничком обележавању 15. септембра, као Дана српског јединства, слободе и националне заставе, подсећамо, договорила су се руководства Србије и Српске на заједничком састанку одржаном крајем августа. Дан пробоја Солунског фронта, до сада знан углавном само међу историчарима и оним посвећеницима, чуварима традиције српских ослободилачких ратова 1912. – 1918, постао је тако први заједнички празник српског народа са обе стране Дрине.

Слом Немачке почео је код Солуна

За разлику од Француске или Британије, које Први светски рат доживљавају као несрећан сукоб који је одмотао клупко трагичних догађаја у ХХ веку, Србија има разлога да овај сукоб сматра једном од најхеројскијих епопеја у читавој својој историји.

Свет је испрва био запањен српским победама на Церу и Колубари, потом солидаран са Србима у повлачењу преко Албаније, забезекнут опоравком српске војске на Крфу, а на крају одушевљен победом и пробојем Солунског фронта.

Снимак српског коњичог пука, Солунски фронт 2. август 1916. / Фото: Википедија

Српска војска је, након што су немачке и аустроугарске трупе продрле у Србију у јесен 1915, била натерана на мукотрпно повлачење преко албанских планина. Исцрпљена сталним борбама са надмоћнијим непријатељем, морена глађу и болестима, српска војска пребачена је на острво Крф, где је реорганизована и опорављена. Одатле ће бити пребачена у Солун, на фронт који је по овом граду понео име. На Солунском фронту, српска војска борила се две године – од 1916. до 15. септембра 1918.

Тог дана, за свега неколико сати, Солунски фронт се, захваљујући српској војсци, из споредног претворио у главно бојиште Првог светског рата.

„Важно је истаћи да је пораз Централних сила започео на истоку – да је пробојем Солунског фронта, прво из рата избачена Бугарска. Самим тим, прекинута је веза између Аустроугарске и Немачке са Турском. Брзим продором од Солуна моравском и вардарском долином до Београда за свега месец дана, пресечена је та стратегијска вертикала и то је у великој мери утицало на исход рата. Тиме је био отворен пораз Централних сила“, прича историчар Александар Животић.

И савезничка штампа тога времена, можда и пре генерала и политичара, признала је да је Солунски фронт, коме је испрва намењена дефанзивна функција, са задатком да на себе привуче што више непријатељских војника како би фронт на западу био растерећенији, признала је веома важну улогу пробоја фронта за савезничку победу у рату.

Тако лондонски Тајмс пише да су „Срби, ојачани јаким контигентом Југословена, потпуно изменили ситуацију на Балкану…”, а „Дејли мејл” бележи да је „победа на Балкану достојан такмац осталим савезничким успесима. Србија, за коју је Кајзер рекао да више не постоји, показала је да је још жива и то још како жива”. „Дејли експрес”, пишући о успесима српске војске, истиче да „резултат тих победа, који нарочито претеже, јесте тај да Срби победоносно улазе у своју земљу, што ће још једном учинити да Аустрија задрхти од ове војске”.

Са друге стране фронта, владају малодушност и горчина. Бугарски краљ Фердинанд жалостиво закључује да је „ово (је) крај свих нас“, док кајзер Виљем у телеграму упућеном двору у Софији са огорчењем закључује: „62 000 Срба решило је исход рата. Срамота!“.

централни догађај
Српско гробље у Солуну – Зејтинлик

Нема генерације која је издржала оно што су издржали Солунци

За победу на Солунском фронту није било одлучујуће само то што је после преласка Албаније била реорганизована, опорављена и добро наоружана. Бројност српске војске на Солунском фронту била је значајно смањена у односу на број војника који је Србија имала 1914; али више од бројног стања за пробој фронта био је важан морал. А морал српске војске био је на изузетно виском нивоу, каже професор Животић.

„То су људи који су отргнути од својих кућа, људи сељаци, везани за кућу и породицу. Они су неколико година били одвојени од својих домова. Са друге стране, то су прекаљени ратници – највећи део њих је тада већ пуних шест година био у рату. То су људи који су изнели огроман терет, који су прошли битке од Куманова до пробоја Солунског фронта, да би били демобилисани сукцесивно, све до пролећа 1920. Можете мислити какав је пут прошао неко ко је у рат кренуо у септембру 1912, а завршио ратовање у мају 1920“, каже Животић.

Напори које су ти људи прошли за осам година ратовања, савременом човеку су тешко схватљиви, додаје наш саговорник – дани проведени на киши, у блату, или спавање на снегу.

„Ти људи су то издржали и мало је таквих примера у нашој историји. Усуђујем се да кажем да нема генерације која је издржала оно што је издржала ова генерација“, закључује Животић.

Никола Јоксимовић, Спутњик

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.