СПОРТСКИ ЧЕТНИЦИ: Највише их је било у Звезди, један је био Словенац, а сви су имали херојску прошлост

0

Пошто ових дана славимо четнике и допринос српског народа и Југословенске војске у отаџбини победи савезника у Другом светском рату, ред је да се подсетимо, на пример, ко су били виђенији четници и звучна имена у области спорта.

спортски четници
Спортски четници

Први спортски четник који се издваја изнад свих био је чувени фубалер Црвене звезде, прва ”Звездина звезда” и истинска легенда српског фудбала Рајко Митић. У питању је човек чија не само невероватна спортска каријера, но и углед и част представљају темељ на коме је сачињена Црвена звезда и уопште српски спорт. Потпуно заслужено, наш највећи стадион београдска ”Маракана” носи његово име. Одиграо је 580 утакмица за Црвену звезду, 11 година је играо за репрезентацију, коју је предводио на два светска првенства у Бразилу 1950. и Швајцарској 1954.

Пре рата, Рајко Митић је започео своју каријеру у београдском БСК, а током рата био је четнички илегалац у Београду под командом потпуковника Жарка Тодоровића Валтера. Под маском фудбалера БСК-а током неколико првенствених турнира у Недићевој Србији, Митић је имао разне задатке, но најважнији му је био да као познати фудбалер окупља омладинце и припрема их за свеопшти спрски устанак против Немаца који се увелико планирао. Доспео је чак и до команданта бригаде београдских четничких илегалаца, но улазак трупа совјетске Црвене армије на територију окупиране Краљевине Југославије и њихово заузимање Београда из основа је променило све што се догађало у тадашњој окупираној Краљевини Југославији.

По уласку партизана иза тенкова Црвене армије, Рајко Митић је био срећан да је успео да сачува живу главу током масовних стрељања Београђана и угледних српских грађана од стране партизана. Разлог за то што му је живот био поштеђен био је његов непревазиђени фудбалски таленат и потреба партизана и револуционарног режима да што пре почну да се играју фудбалске утакмице.Наиме, пошто су за партизане званично играли фудбалери сплитског Хајдука који су били својеврсна репрезентација НОБ-а још од 1943. и њиховог колективног преласка на острво Вис и приступања партизанима, по доласку комуниста на власт у Београд било је немогуће пребацити цео Хајдук из Сплита и слати га да игра пропагандне пријатељске утакмице махом са тимовима источног лагера и савезничких мисија. Но, с обзиром да се у Београду већ оформило друштво најбољих београдских спортиста од пре Другог светског рата и студената који су остали живи под називом ”Црвена звезда” у марту 1945. године, Рајко Митић је био неопходан како би играо те утакмице.

Рајко Митић се тада споразумео са припадницима партизанске тајне полиције ОЗНА да никада у јавности не прича о својој четничкој прошлости, као и о чињеници да је и његов отац, иначе железничар, био четнички илегалац и учесник операције ”Гордон” 1942. генерала Михаиловића када су четници вршили велике саботаже на прузи Београд-Скопље-Солун.Други спортски четник је уз Рајка Митића вероватно и најзначајнија личност у историји Црвене звезде, човек који је творац свега онога што тај клуб чини митским именом српског и европског спорта, а који, парадокса ради, никада није играо фудбал. У питању је наравно др Александар Аца Обрадовић, у Београду познат под надимком ”Др О”. Др Аца Обрадовић био је ”алфа и омега” фудбалског клуба Црвене звезде, први технички директор, човек који се питао за све у функционисању клуба, поставио његове темеље, и зачетник идеје о изградњи Маракане.Др Аца Обрадовић је родом из ваљевског краја, тачније из Мионице и провео је три године у мионичком четничком одреду. С обзиром да је ваљевски крај био изразито четнички готово да није било младог човека који се није придружио југословенској војсци у герили под командом генерала Михаиловића. О томе је и сам Обрадовић говорио у свом интервјуу НИН-у 1994. године: ”За време рата био сам у четницима. У Мионици код Ваљева, сви су, нормално, били четници”.

Др Александар Аца Обрадовић

Др Аца Обрадовић је током рата био и ухапшен од стране Немаца, скоро шест месеци је провео у логору за четнике на Бањици у Београду и уместо стрељања био је послат у логор најпре у Аустрији, па потом у Немачкој. Међутим, успео је да побегне Немцима из вагона негде у Бечу и врати се у Мионицу у свој четнички одред где је дочекао крај рата. Пошто је био веома успешан студент медицине, вратио се да заврши факултет, а стрељања су га спасили недостатак лекара и познанства међу партизанима који су сведочили о његовој борби против Немаца и одвођења у логоре.

Др О” је као један од најбољих студената медицине у Београду по дипломирању добио прилику да ради као асистент, но он одлучује да се посвети Црвеној звезди, у коју се учланио од првог дана и која му је постала живот. Он је од 1949. до 1966. обављао функцију техничког директора и увео је револуцију у спортски живот у Југославији многим несвакидашњим решењима којима је прибегавао, попут скупљања прилога београдских адвоката и занатлија (јединог приватног сектора који је постојао у време комунизма) за довођење легендарног голмана Црвене звезде, Србина из Сплита, Владимира Беаре.

Због огромних успеха Црвене звезде и прибегавања пракси која се косила са комунистичким начином гледања на свет фудбала и спорта, ”Др О” је избачен из Црвене звезде 1966. године, када му је било доживотно забрањено да се бави спортским радом због страшне оптужбе ”техноменаџерства” у социјалистичком фудбалу. Касније је то преиначено у временски ограничену суспензију због које је ”Др О” емигрирао у Америку, да би се касније вратио као први човек из југословенског фудбала који је званично био регистрован у ФИФА као фудбалски менаџер.

Др Аца Обрадовић је и идејни и практични творац великих Звездиних успеха, он је први фудбалски клуб Црвену звезду винуо у европске висине и човек који је ударио темеље који издвајају овај велики београдски клуб и сврставају га у ред највећих европских клубова. Познат је био и по томе што је постао епицентар друштвеног живота Београда који се око њега окупљао у чувеној кафани ”Мадера”.

Следећа два спортска четника долазе такође из редова Црвене звезде (обојица су чак били међу оснивачима Црвене звезде), но овог пута из света кошарке. И опет су у питању можда и најважније личности овог нашег трофејног спорта и творци ”југословенског кошаркашког чуда”. Један је био наш најзначајнији тренер, кошаркашки отац Душана Ивковића, Жељка Обрадовића, Божидара Маљковића, Богдана Тањевића и других— Александар Аца Николић, познат и под надимком ”Професор” по коме некадашња хала ”Пионир” у Београду носи име. Други је Борислав Бора Станковић, такође бивши кошаркаш Црвене звезде, тренер и спортски радник, најпрепознатљивији по томе да је дуго година био на челу светске кошаркашке федерације ФИБА и најзаслужнији за приближавање европске и америчке кошарке.

Александар Николић „професор“ / Фото: Моја Црвена звезда

Обојица су као четници и илегалци у окупираном Београду били истакнути чланови чувеног Штаба 501 у оквиру Југословенске равногорске омладинске организације ”ЈУРАО”. Бори Станковићу су због припадности четничком покрету и подржавања монархије, партизани стрељали оца 1945. године.

И Бора Станковић и Професор Николић били су изузетно културни и образовани људи. Бора Станковић је био дипломирани ветеринар, а професор Николић дипломирани правник, а касније и професор Факултета за физичку културу Београдског универзитета. Обојица су такође чланови куће славних светске кошаркашке федерације ФИБА. Но оно што је занимљиво, обојица су били оснивачи спортског друштва Црвена звезда провевши своје најбоље кошаркашке дане играјући за њу. Исто тако обојица су били приморани да проведу и једно краће време у Партизану. Аца Николић је био мобилисан, па га је војска приморала да одигра једну сезону у Партизану, а ОВДЕ можете послушати зашто је Бора Станковић морао да пређе у Партизан.

Борислав Станковић

И на крају, после ових великих фудбалских и кошаркашких имена, долазимо вероватно до највећег спортисте југословенског етничког простора свих времена који је био четник, а није имао непосредне везе ни са Београдом, нити са спортским друштвом Црвена звезда. У питању је наш највећи гимнастичар свих времена, Словенац Леон Штукељ, освајач шест олимпијских медаља за Краљевину Југославију, освајач прве наше златне медаље и носилац ордена Светог Саве.

О њему смо већ детаљно писали, Леон Штукељ је цео Други светски рат провео у словеначким четницима под командом пуковника Карла Новака, једног од најоданијих официра генерала Драгољуба Михаиловића. Леон Штукељ је после доласка партизана на власт једно време провео у затвору због свог четничког деловања током рата, а било му је забрањено да се врати на свој посао судије општинског суда, да би му тек касније било допуштено да се бави адвокатуром.

Леон Штукељ са својих шест олимпијских медаља / Фото: Википедија

Покушали смо да нађемо и податке за чувене спортисте Партизана и других великих клубова у Србији и њиховом учешћу у трупама генерала Михаиловића, но нисмо успели да идентификујемо ниједног величине Рајка Митића, Аце Обрадовића, Аце Николића, Боре Станковића и Леона Штукеља. Претпостављамо да због тога што је Партизан био један више војни клуб новог режима у Југославији, кога је Титова армија основала више од шест месеци након Црвене звезде, било је знатно теже да неки четник ту добровољно залута.На фотографији редом видите Рајка Митића, др Ацу Обрадовића, Александра Николића, Бору Станковића и Леона Штукеља.

ФБ Историја Срба

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.