Зарковић: ДА И СРПСКА ВОЈСКА БУДЕ ПУНА ДОБРОВОЉАЦА

0

Мада су ми Јермени блискији него Азербејџанци, између осталог и због тога ко подржава једне а ко друге, премало знам о њиховом сукобу да бих могао изричито да тврдим која је од две стране морално исправнија.

јермени
Фото: Ројтерс

Ипак, имао сам среће да путујући по руском свету упознам доста Јермена и сваки од њих ме је пријатно изненадио, ако не и одушевио, васпитањем и разборитошћу.

Посебно ми је био упечатљив став једног јереванског професора историје, кога сам питао о отоманском геноциду над њима. Рекао ми је да сећање на тај злочин наравно мора да се одржава (нагласио је да јерменско расејање игра веома значајну улогу у том смислу), али је додао да се никако не сме допустити да то сећање постане темељно за национални идентитет, јер би се тиме прихватила улога жртве, што би водило ка новим страдањима у будућности.

Судећи по извештајима о јучерашњој навали добровољаца у редове јерменске војске, рекло би се да су Јермени успели у томе да рашире свест о злочинима које су претрпели у историји, а да истовремено очувају и ратнички дух. Не могу да не осећам дивљење према њима због тога.

Мада су ми Јермени блискији него Азербејџанци, између осталог и због тога ко подржава једне а ко друге, премало знам о њиховом сукобу да бих могао изричито да тврдим која је од две стране морално исправнија.

Ми бисмо можда могли да се замислимо над тиме што у погледу Јасеновца, па и осталих наших страдања у 20. веку изазваних крволочним Западним ударима на ове просторе (укључујући ту наравно и Брозову диктатуру, за коју многи и даље, упркос многобројним доказима, будаласто одбијају да поверују да ју је и поставила и одржавала британско-америчка подршка), у српској јавности преовлађују управо оне крајности које Јермени избегавају. С једне стране имамо југоносталгичне, кроатофилне, монтенегринске, грађанистичке и остале противсрпске ништарије, које се посредно чак и наслађују српским страдањима, док предано раде на сатирању било какве успомене на исте. С друге стране нажалост често не стоји ништа осим кукњаве, проклињања и испразног заклињања, повремено прошараних наводно великим ”открићима” из којекаквих ”тајних архива”, испоручених из удобности нпр. Марићевог студија, а којима се саживљавање са улогом покорне жртве само учвршћује и продубљује.

Има наравно драгоцених примера да то не мора да буде тако: Република Српска, као и север КиМ (све док га Тадић није начео а Вучић потом докрајчио). Има примера и из нама блиских народа, као што је Донбас. Ево сада и Јерменија. Имамо и опомену, у виду америчких црнаца, који сећање на сопствена страдања никад нису допунили потребом да се издигну изнад положаја жртве, па су, на сопствену несрећу, остали тек пијун у свирепим политичким поигравањима америчких елита.

Можда би главни наук из кризе око Нагорно-Карабаха могао да буде ово: шта год као друштво и нација радили, биће успешно једино ако води ка томе да у пресудном часу и српска војска буде преплављена добровољцима.

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.