Српкиња од које је Коко Шанел преузимала дизајнерске идеје за високу моду

0

Историјски град Пожаревац није познат само по чувеном Пожаревачком миру из 1718. између Хабсбуршке монархије, Венецијанске републике и Османског царства.

милена павловић барили

Пожаревац није једино познат и по Браничеву као древној немањићкој жупи, није само познат ни по првим званичним извештајима о појави вампира аустријских лекара током хабсбуршке владавине у Србији (1718-1739), није познат само ни по једном од највећих Карађорђевих јунака Миленку Стојковићу, нити по несретном и трагичном комунистичком апаратчику Слободану Милошевићу који је умислио да нам је велики вођа, а нити је познат једино због коња, коњичких игара и феноменалне државне ергеле ”Љубичево” Кнежевине Србије која се апсолутно мора посетити.

Када су комунисти 1963. године срушили чувену Табачку чаршију (мешавину Скадарлије и српске бужоаске архитектуре) како би сазидали читав низ ружних соцреалистичких зграда у самом центру града, уз образложење да се мора уништити ”ситносопственички и буржоаски дух” тог града, мислили су да су створили неки нови Пожаревац и неке нове људе који неће бити оптерећени идејама, људима и догађајима спрског декадентног друштва из прошлости.

А прошлост нас управо подсећа на то по чему је Пожаревац најпознатији, а да је среће и памети, Пожаревац би данас био нешто попут Фигереса у Шпанији или Амстердама које су као градове потпуно трансформисали својим уметничким наслеђем један Салвадор Дали или један Винсент ван Гог.

Дакле чувена светска сликарка и модна дизајнерка Милена Павловић-Барили јесте оно што издваја Пожаревац у односу на све градове овог дела европског континента. Просто тако снажну и аутентичну уметничку појаву једне жене нећете наћи нигде на свету.

И наравно Милена Павловић-Барили није никаква обична дизајнерка, него изузетно образована жена која је уз свој матерњи српски течно говорила још четири страна језика (италијански, француски, немачки и енглески), она се школовала на чувеној сликарској академији у Минхену са најпознатијим именима европског сликарства и касније је живела једним номадским уметничким животом по целом свету. Притом, никада није правила компромис са својом уметношћу која јој је била на првом месту. Но иако су је њени Срби услед мрака комунистичког једноумља, чињенице да је потицала из једне не баш пожељне породице и да је била блиским везама са појединим личностима из избегличке владе у Лондону помало заборавили, Милена Павловић-Барили никада није заборављала свој народ и увек се радо враћала свом породичном дому и свом родном Пожаревцу.

Милена Павловић-Барили рођена је 1909. године у Пожаревцу у родној кући своје мајке Данице Павловић-Барили. Даница је потицала из чувене пожаревачке фамилије Павловић, а по женској линији била је праунука Саве Карађорђевић, удате Ристић, најстарије ћерке вожда Карађорђа. Дакле, оно што треба стално наглашавати, а што се у вези њене личности често изоставља, јесте да је Милена Павловић Барили директан потомак нашег вожда Карађорђа Петровића.

Миленина мајка Даница дипломирала је музику, клавир и певање на конзерваторијуму у Минхену где је 1905. упознала Милениног оца Бруна Барилија. Миленин деда по мајци био је Стојан Павловић чувени председник пожаревачке општине, народни посланик и један од оснивача Радикалне странке, који је богатство стекао трговином дуваном и изградњом луксузних градских кућа. Миленина баба Босиљка била је дугогодишњи председник најважније женске организације тог доба (и данас) – Кола српских сестара у Пожаревцу. Однос са мајком Даницом обележиће у потпуности Миленин животни развој, сензибилитет и уметничка стремљења.

Оно што треба стално наглашавати, а што се у вези њене личности често изоставља, јесте да је Милена Павловић Барили директан потомак нашег вожда Карађорђа Петровића.

Миленин отац Бруно Барили је већ тада био веома познати италијански композитор, музички критичар, песник и путописац. У Србији је, наравно, познатији као отац Милене Павловић-Барили, али и као ратни дописник из наше краљевине током Балканских и Првог светског рата тј. као писац познатог мемоарског прозног дела ”Српски ратови”. Чувена пармска породица Бруна Барилија дала је велики број уметника – сликара, песника, музичара и глумаца веома познатих у целој Италији. И Миленин деда по оцу, Чекропе Барили, такође је био познати сликар.

Даница Павловић и Бруно Барили су се венчали у Саборној цркви Светих архангела Михаила и Гаврила у Пожаревцу у којој је Милена и крштена. Даница није дозволила да се њеном детету избрише српско презиме и Милена је уписана у књигу рођених као дете са два презимена, српским и италијанским. Иако су се касније Даница и Бруно развели услед честих дужих одвајања и путовања између Италије и Србије, остали су током читавог живота у веома блиском и живом контакту.

Угледна, врхунски образована и богата фамилија Милене Павловић-Барили, породичне везе са инсотранством, школовање и приватни часови у Пожаревцу, Београду и по читавој западној Европи од Нице, преко Рима и Беча до Минхена и Париза, омогућили су Милени Павловић-Барили да стално путује и буде у покрету. Чести боравци у Италији, дружење и одрастање са највећим именима наше уметности с почетка 20. века, уметнички развој под будним оком и европских стваралаца од Милениног раног детињства, указивали су на то да се развити веома у изузетну уметничку појаву.

Нажалост, Милена Павловић-Барили је рођена са тешком срчаном маном која јој је откривена још као беби, а њени кардиолошки здравствени проблеми ће доста утицати на њен живот. С обзиром да потиче из врло богате и угледне фамилије, никада није била ничији стипендиста или под било каквом врстом мецената, а по смрти деде Стојана Павловића породица је доста осиромашила с обзиром на веома скупа лечења по најбољим еврпским медицинским центрима које је захтевало Миленино здравље.

Због свог уметничког живота и здравствених околности, Милена је живела, образовала се и сликала у Београду, Ници, Парми, Риму, Бергаму, Линцу, Грацу, Бечу, Минхену, Паризу, затим је уследио дужи боравак у Шпанији, да би касније живела и у Лондону, а потом и у Ослу. Излагала је у целој Европи, а у Паризу је у неколико наврата имала самосталне изложбе у највећим галеријама. Током свих ових боравака у иностранству, радо се враћала свом породичном дому у Пожаревцу који јој је заправо био и једини дом који је икада имала. 1939. године одлази у Њујорк у коме остаје све до своје смрти 1945. године, а што уједно представља и најстабилнији период у њеном бурном животу. Но без обрзира где је живела, Милена је редовно учествовала на изложбама уметничког павиљона ”Цвијета Зузорић” (на Калемегдану) у Београду и чувене уметничке групе ”Лада” која је окупљала највећа имена српског сликарства и чији је била придружени члан.

Милена Павловић-Барили је рођена са тешком срчаном маном која јој је откривена још као беби, а њени кардиолошки здравствени проблеми ће доста утицати на њен живот.

По доласку у Њујорк, у августу 1939. године, који тада већ преузима примат у свету уметности и моде у односу на Париз, имала је велику самосталну изложбу у познатој њујоршкој галерији ”Џулијан Леви” после које је у великом стилу ступила на уметничку сцену ове метрополе. После сликања серије сјајних портрета углавном припадника њујоршке елите, Милена Павловић-Барили бива ангажована за стално, и то, у како тада тако и данас, најелитнијем модном часопису ”Vogue” у коме њени цртежи и илустрације бивају изузетно запажени. Овај пословно-уметнички успех јој доноси и веома добар и финансијски врло стабилан ангажман.

Захваљујући том успеху Милена проширује свој рад на комерцијалном дизајну. Уз ”Vogue” сарађује и са највећим журналима и часописима у САД у то време, радећи насловне стране, дизајн одеће и обуће, али и рекламе за текстилну индустрију. Дизајнирала је између осталог и неку врсту инсценација за артикле највећих модних кућа у Њујорку, затим дизајне за парфеме и колоњску воду. Највише је радила за фирму ”Мери Данхил” и на дизајну козметичких препарата куће ”Ревлон”. Међутим њене илустрације и идеје у дизајнирању женске одеће и обуће које је тек успут радила за различите модне креаторе, побудили су пажњу највећих имена света моде. Међу њима је била и Коко Шанел на чије тадашње креације су видно утицала решења које по први пут у дизајн уноси Милена Павловић-Барили.

Нажалост, већ у јануару 1940. осећала је приличне срчане тегобе, а претпоставља се и да је преживела блажи срчани удар. Успех и оволики комерцијални ангажман остављају трага на њено здравље и основни позив сликарке, па следећу самосталну изложбу отвара тек у јануару 1943. у Њујорку, а затим у мају и у Вашингтону. Приликом отварања вашингтонске изложбе, упознаје и 12 година млађег официра америчке авијације Роберта Госелина за кога се удаје већ крајем 1943. У лето 1944. године одлазе на брачно путовање у Калифорнију током којег Милена пада са коња на једном ранчу и задобија озбиљну повреду кичме. Ова повреда је присиљава да проведе у гипсаном кориту неколико месеци. По изласку из болнице, у граду Монте Касино у близини Њујорка, Милена упознаје и славног америчког композитора Ђанкарла Менотија. Меноти јој нуди ангажман на изради костима за његов балет ”Себастијан” што Милена оберучке прихвата. Балет постиже велики успех, а са њим још један пут и Милена са њеним барокно-надреалистичким костимима о којима посебне похвале објављује готово сва њујоршка штампа. Након тога следи уносан уговор и за израду костима наредне, изузетно амбициозне и скупе продукције балета ”Сан летње ноћи”, но њен рад на њима неће никада бити завршен.

Почетком марта 1945. године Милена и Роберт Гослин се селе у свој нови стан на Парк авенији у Њујорку. Рат у Европи се завршава и она се нада скором поновном сусрету са родитељима. Међутим, из писама сазнајемо колико је Миленина смрт била изненадна и неочекивана, те ноћи између 5. и 6. марта 1945. године. Претходно млади брачни пар одлази у ресторан на вечеру да прослави преселење у свој нови предивни стан. Враћају се кући касно, одлазе на починак, а Милена оставља собарици поруку да је пробуди у 10 сати ујутро. Те ноћи Милена умире у свом стану од срчаног удара у 37. години живота. У лекарском налазу написано је да је вишемесечни живот у гипсаном кориту додано ослабио њено срце. Ђанкарло Меноти, пишући касније о Милениној смрти, наводи да нико, па чак ни њен муж Роберт, нису знали да јој је срце у тако лошем стању.

Милена Павловић-Барили је сахрањена у некатоличком делу римског гробља ”Cimitero cacattolico deglinstranieri” у Италији. Поред су по сопственој жељи касније сахрањени и њен отац Бруно (1952) и мајка Даница (1965).

Оно што је остало иза Милене јесу невероватна дела академизма и постнадреализма, а ту је и податак да је у питању била вероватно најбоља жена – сликарка у светској уметности док је била у зениту свог стваралаштва. Данас се нека од Милениних дела чувају у Галерији Милене Павловић-Барили, насталој под кровом преуређене породичне куће Павловића у Пожаревцу. Иницијатор и главни дародавац била је њена мајка Даница Павловић-Барили, која је одлучила да сву своју имовину коју је наследила заједно са уметничким фондом своје ћерке дарује српском народу и граду Пожаревцу како би се ова заоставштина сачувала као целина.

Одлазак у Пожаревац и обилазак галерије Милене Павловић-Барили је обавеза сваког аутентичног баштиника српске културе, уметности и историје! Просто, у целом свету тешко да има неког сличног нашој Милени.

На насловној фотографији видите Милену Павловић-Барили како позира поред свог портрета њеног рођака краља Петра II Карађорђевића. Она овде покушава да укаже на очигледну физичку сличност између двоје директних Карађорђевих потомака. Наравно, током државних путовања и боравака краља Петра II у САД 1942. и 1943. године Милена Павловић-Барили је била уз свог рођака. Нажалост, данас не можемо да уђемо у траг овом портрету и не знамо где се тачно налази (претпостављамо у некој приватној колекцији у Америци). А за портрет нашег последњег краља из руку једне Милене Павловић-Барили биле би заинтересоване све наше институције културе, а посебно Народни музеј у Београду. Поред ове фотографије налази се слика једне од хаљина које је дизајнирала Милена Павловић-Барили, а која се чува у њеној галерији у Пожаревцу. Поред је посмртни одливак Милениних руку у бронзи. Испод се налази један од њених чувених постнадреалистичких аутопортрета, затим једна од њених илустрација у часопису ”Vogue” и поштанска марка ”Поште Србије” издата у њену част.

А сад, правац Пожаревац за све оне који имају могућности да обиђу њену галерију!

ФБ Историја Срба

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.