Кичом против историје и културног наслеђа: СПЦ Уклања иконостасе непроцениве вредности

0

Протеклих недеља у круговима конзерватора, историчара уметности па и појединих свештеника проноси се прича да је Српска православна црква кренула у коначан обрачун са бароком и осталим „неподобним“ уметничким правцима у својим црквама, пише Време.

иконостас
Саборна црква у Вршцу

Прича је заснована на чињеницама да су у неким барокним црквама промењени, а у некима чак и уклоњени иконостаси, иако су део непроцењиве културне баштине и историје српског народа.

Вршац

Све је почело када су се средином септембра на друштвеним мрежама појавиле фотографије иконостаса из Саборне цркве у Вршцу пре и после рестаурације. Саборна црква у Вршцу или Црква Светог Оца Николаја сазидана је у 18. веку и најстарији је православни храм у овом граду. У њеним криптама сахрањено је неколико вршачких владика. Ова црква није само православни храм, него је и значајан споменик културе који је украшавао низ познатих сликара: Никола Нешковић урадио је 10 целивајућих икона, Павел Ђурковић иконостас, Симеон Јакшић и Михајло Поповић зидне слике и Паја Јовановић две слике.

Како је објављено на Фејсбук групи „Баштина без заштите“, по налогу владике вршачког Никанора на иконостасу је урађена рестаурација, после које је иконостас постао готово непрепознатљив. Реакције на друштвеним мрежама биле су бурне: „Чуо сам да то насиље није обичан примитивизам, него има и ‘патриотску’ димензију. Наводно је барок сувише ‘унијатски’ и није у духу православља. Наравно, мисли се на дух оне верзије православља које украшава храмове арапским ‘луковицама’ и користи ову јефтину верзију Мирослављеве готице за печењаре!“, тврди Мирослав Ристић. „Ово је надреално! У какав су се морални одрон претворили цело друштво и народ. Ово је за моментални затвор или душевну болницу у Вршцу!“, каже Радомир Кантарџић. „Добро да није неонски натпис ставио!“, закључује Владимир Ђурић. Постављено је и питање где су нестали дрвени украси са иконостаса и да ли су завршили на црном тржишту сакралних уметнина. Како сазнајемо, они су, пошто их је „напао жижак“, завршили у Градском музеју у Вршцу на рестаурацији, где ће бити убудуће чувани.

Катарина Максимов, председница Друштва конзерватора Србије, за Време тврди да је неадекватна реконструкција иконостаса вршачке цркве само још један од многих случајева олако донетих одлука брисања дела културне баштине и историје српског народа зарад стварања новог визуелног идентитета цркве, а чија се целокупна филозофија, иронично, заснива на традицији и наслеђу: „Овакве интервенције најчешће виђамо код новокомпонованих појединаца у другим слојевима друштва, када непоштовањем и интересом за чистим профитом, без гриже савести бришу објекте од значаја или читаве историјске целине у градовима! Иако то вероватно звучи нелогично, испоставља се да су и сакрални објекти угрожени подједнако као и стара језгра и профана архитектура и да држава већ деценијама нема снаге да развије систем у којем су овакве ситуације недопустиве!“

Велика разлика у изгледу иконостаса пре и после рестаурације зачудила је и Јелену Медаковић, директорку Музеја града Београда, која због тога чак сумња у веродостојност фотографије, јер, како каже, за такав потез нема логичног објашњења. „Када то кажем, пре свега мислим на типогафски црвени натпис за који нема оправдања нити било ког логичног објашњења. Неопходно је да неко из Покрајинског завода за заштиту споменика културе дâ објашњење да ли је ово фаза рестаурације, јер би једино логично објашњење било да је материјал однет на рад и да ће се вратити после интервенције.“ Доктор Тијана Палковљевић Бугарски, управница Галерије Матице српске, за портал надлану.ком потврдила је на основу слика које су освануле на друштвеним мрежама да није испоштован основни принцип заштите да се сачува оригиналан изглед целине и да недостају иконе из горње зоне. „Галерија је пре неколико година радила на конзервацији и рестаурацији иконостаса Арсенија Теодоровића из срушене цркве у Будиму, али смо се строго водили правилима струке и вратили изглед иконостаса у првобитно стање. То је по нашем мишљењу једини исправан приступ“, рекла је управница Галерије Матице српске и додала да објашњење треба тражити од Завода.

Да ли је у току обрачун са бароком и осталим стиловима који садашњи врх СПЦ подсећају на запад и зашто надлежни у заводима за заштиту споменика културе не реагују?

Зоран Вапа, директор Завода за заштиту споменика културе Војводине, каже да „Саборна црква у Вршцу нажалост није проглашена за споменик културе, што је несумњиво пропуст службе заштите Србије, али имајући у виду да је иконостас рад сликара Павела Ђурковића с краја 18. века, свакако је пре било каквих сликарско-конзерваторских радова било потребно прибавити мишљење надлежног Завода за заштиту споменика културе Панчево.“

Надлежни из Панчева нису желели да говоре о томе, а нисмо добили одговор ни из Епархије банатске, пише новинар Времена.

Пре и после рестаурације: Манастир Ковиљ

Ковиљ, Железник

Затим се сазнало да је у манастиру Ковиљ потпуно уклоњен иконостас из 1871. који је у духу ренесансе осликао италијански ђак Аксентије Мародић, а резбарио Јован Кистнер, а да су на том месту зидови осликани новим, псеудовизантијским фрескама. Зоран Вапа каже да за овај случај није задужен Покрајински, него Завод за заштиту споменика културе Града Новог Сада, као и да ће „на основу договора Галерије Матице српске и Покрајинског завода, а на молбу Градског завода, у наредним годинама бити урађени комплетни сликарско-конзерваторски и дуборезачко-позлатарски радови на овом иконостасу, који ће после обнове и заштите бити враћен у манастир!“ Катарина Максимов сматра да бисмо овде морали да говоримо и о законској одговорности с обзиром на то да је манастир Ковиљ и законом заштићено културно добро од великог значаја:

„Очигледно је да поједини црквени челници не сматрају за обавезно обавештавање или консултовање са службом заштите приликом оваквих одлука, истом том службом која је половином 20. века многе храмове сачувала од рушења баш помоћу правне заштите у оквиру које и данас делује. Такође је врло очигледно да црква, у највећем броју случајева, не прихвата ни чињеницу да су храмови СПЦ можда и наше најзначајније културно наслеђе, па тиме јавно добро!“, каже она.

Храмови СПЦ су наше најзначајније културно наслеђе, па тиме јавно добро!

Када сам испричао пријатељици, историчарки уметности у пензији, да пишем текст о овој теми, рекла ми је да се иста ствар догодила са Црквом Св. Стефана Дечанског у Железнику у којој је 1910. славни српски импресиониста Коста Милићевић заједно са Милутином Росићем и Миодрагом Петровићем урадио иконостас. Пре 11 година СПЦ је одлучила да га замени новим, псеудовизантијским, док је стари остављен у нуспросторијама где га је пронашао један колекционар из Београда и сада се налази код њега. Овај случај помиње и Станислав Живковић у књизи Живот слика, описујући своју посету цркви у Железнику кад му је старешина цркве протојереј ставрофор Мирослав Стикић објаснио како се прави нови иконостас од новца који им је дала Патријаршија, а стари се уклања. „Извините, да ли знате да је овај иконостас радио један од најзначајнијих српских сликара Коста Милићевић“, упитао је Живковић свештеника. „Морам да признам да не знам, Завод за заштиту споменика покрива ове радове!“ Живковић је питао свештеника: „Колико ће да кошта нови иконостас?“, и добио је одговор – 15.000 евра. „Е, видите, толико вреди само једна икона Косте Милићевића, а ви их имате 26.“ Али, у току је био избор новог патријарха, и нико није желео да се замара случајем цркве у Железнику.

Раковица

Сличну судбину је имао и иконостас који је насликао монах Рафаило Момчиловић у манастиру Раковица, у којем је између осталих сахрањен и патријарх Павле. Овај иконостас је скинут и на његовом месту осликане су нове, псеудовизантијске иконе. Раковички случај има посебну тежину када се има у виду трагична Момчиловићева судбина. Други светски рат дочекао је као игуман манастира Шишатовац где су га 25. августа 1941. ухапсиле усташе и, заједно са тројицом шишатовачких монаха, возом упутиле у Славонску Пожегу. Игуман Рафаило је током пута мучен на разне начине. Био је приморан да самом себи служи опело, мучен и злостављан. Преминуо је 3. септембра исте године у Славонској Пожеги, а ни данас се не зна где је сахрањен. СПЦ је после рата Рафаила Момчиловића прогласила свецем и великомучеником, што данашњим великодостојницима није било довољно да поштеде његов иконостас.

На питање да ли ће се ова пракса наставити, директор Покрајинског завода је јасан: „Већина војвођанских храмова је грађена током 18. и 19. века. У истом периоду су настали и иконостаси, који представљају интегрални део барокног или класицистичког ентеријера храма заједно са певницама, троновима и стасидијама. Црква, која је власник и корисник верских објеката у функцији богослужења и црквеног живота, чувала је ове светиње вековима и нема разлога ни оправдања да се данас барокни иконостаси мењају. Ентеријер црквеног објекта, укључујући и црквени мобилијар, може да носи печат данашњег времена, али само када се зидају нови храмови!“

Видећемо да ли ће га послушати власници и корисници верских објеката, завршава аутор чланка.

Роберт Чобан, Време

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.