Тужан живот последњег краља Југославије – Неспреман да влада, немоћан против зле судбине

0

Пре пола века, у суботу, 14. новембра 1970. године, у манастиру Свети Сава у Либертивилу сахрањен Петар II Карађорђевић.

краљ петар други карађорђевић
Краљ Петар II Карађорђевић

Тога дана, пре тачно пола века, сви прилази ка манастиру Светог Саве у Либертивилу, надомак Чикага, били су закрчени народом и аутомобилима.

У манастирској порти и околним брежуљцима окупило се тридесетак хиљада Срба из Америке и Канаде, да одају последњу пошту последњем југословенском краљу. Међу њима су и званични представници Конгреса, Сената, Стејт департмента…

Ту су и четири стотине америчких пилота које су у Србији, током Другог светског рата, спасли припадници Краљевске војске у отаџбини, наводи Иван Миладиновић у серијалу Сусрети са историјом у Новостима. Ту је и пар хиљада знатижељног обичног америчког света. За њих тај дан је од изузетног значаја, први пут у историји њихове државе, на њиховом тлу, сахрањује се један краљ. Додуше, без земље, али ипак краљ.

Једанаест дана раније, 3. новембра, у државној болници „Колорадо џенерал хоспиталу Денверу, склопио је очи Петар II, најстарији син краља Александра и краљице Марије Карађорђевић, коме су кумови били енглески краљ Џорџ VI и његова супруга Елизабета. Смрт је наступила у 9.50 сати пре подне, пише у умрлици која је издата 12. новембра, а потписао је лекар Џемс Андерсон. Узрок смрти, наводи се даље, неуспела трансплантација јетре.

Петрово здравствено стање нагло се погоршало почетком те 1970. године. С пролећа је био смештен у болницу „Џон Восли“, у Лос Анђелесу. Тражећи лека сељакао се из болнице у болницу. У току ноћи 7. октобра 1970. пребачан је у денверску болницу где је обављено пресађивање јетре од једне преминуле петнаестогодишње девојчице. По операцији добио је запаљење плућа. И крај је био неминован. Имао је 47 година.

Читав његов живот био је праћен противуречним дешавањима, провокативним и неретко сумњивим понашањима, скандалима, поделама и расколима, породичним, дворским, личним… Чини се да не постоји трагичнија личност из новије наше прошлости од Петра. Имао је само једанаест година када је постао краљ, после атентата на његовог оца у Марсељу, а двадесет и једну када је изгубио престо.

Свадбено весеље у време смрти

Петар је имао 19 година кад је упознао две и по године старију грчку принцезу. Овај брак није био из рачуна – принцеза није ништа донела у мираз

Венчање краља Петра II и краљице Александре, 1944. године

И присталице и противници монархије у Србији краљу Петру II Карађорђевићу замерају што се оженио док је Србија била у рату, а Срби гинули. „Постоје бракови из љубави или из рачуна“, писао је Коста Ст. Павловић, шеф кабинета председника владе у избеглиштву Слободана Јовановића, „а има и разумних бракова из државних интереса. Овај брак није био из рачуна – принцеза није ништа донела у мираз. Није био ни из државних интереса: сви представници југословенске државе били су против њега. Тај брак је био производ заљубљености младог краља Петра и интригарења Александрине мајке Аспазије“.

Александра је зачета у ванбрачној вези грчког краља Александра и једне грађанке. Три месеца касније краљ је умро од последица угриза свог мајмуна љубимца, а на самрти је грађанку признао за своју закониту жену. Петар је имао 19 година кад је упознао две и по године старију грчку принцезу. Његовој намери да се у пролеће 1944. године ожени успротивили су се председник владе Слободан Јовановић и министар иностраних послова Момчило Нинчић, који је казао да народ „никад неће опростити Петру женидбу усред рата“.

Краљица мајка Марија толико је била љута да није ни дошла на свадбу под изговором да има зубобољу. Слободан Јовановић, не одобравајући женидбу, поднео је оставку на место председника владе, а о свадби је рекао да је то „изношење печења на свадбену трпезу припремљену за даћу српским родољубима“. Дража Михаиловић, коме је краљ послао телеграм о својој намери, одговорио му је: „Што се тиче самог венчања, моје је мишљење да се оно, макар и скромно и без свечаности, не би смело обавити док народ, који сада тако шта не очекује, не буде од моје стране на то припремљен…“

Свадбу у време рата подржавао је само Черчил. Као прво, образлагао је свој став, да је обичај женидбе у рату саставни део традиције у свим европским војскама. Друго, тако се даје прилика краљу да продужи династију. И, на крају крајева, објаснио је да „и најпонизнији људски створ има право да да ефекта свом инстинкту“. Врло брзо, међутим, Черчил ће краљу испоставити рачун за своју подршку: натераће га да се одрекне Драже Михаиловића и четника како би Енглеска могла да оствари своје политичке циљеве с Титом. О самој свадби Милош Црњански, тада чиновник владе у Лондону, забележио је: „Венчање је дакле обављено у амбасади Југославије, у време док се Европа гушила у крви и ужасу и цела Југославија налазила на гробљу“.

Младожења се венчао у униформи авијатичара, која није била ни по српским ни по енглеским прописима, а млада је носила позајмљену венчаницу. Петар је, каже Црњански, много пио, „стално се церекао и ништа није разумео“. Приликом фотографисања за званичну, дворску фотографију Петру је потурено јастуче – био је три центиметра нижи од будуће супруге. Годину дана после свадбе родио им се син Александар. Брак је формално трајао девет година, мада је Петар раније отишао у САД, а Александра остала у Европи. Кад јој је саопштио намеру да се разведе, Александра је покушала самоубиство. Умрла је у Енглеској 1993. године.

И његова смрт није могла да прође без контроверзи. Тих година међу Србима у дијаспори, нарочито у политичкој емиграцији, на врхунцу је сукоб у Српској православној цркви, између расколника који су се одвојили од Мајке цркве у Београду, и оних који су остали верни Синоду и патријарху Герману. Проклетство српске неслоге, које се вуче кроз наше време и наше животе, није мимоишло ни Карађорђевиће: браћу Петра, Томислава, Андреја и сина Александра, и то у тренутку њиховог коначног растанка.

Када су 1963. године, међу Србима широм васцеле планете почеле свађе и деобе, када је Синод СПЦ рашчинио Митрополита западно-америчког Дионисија, зато што је у Вашингтону предводио демонстрације против Јосипа Броза, Петар се определио за расколнике. Временом је увидео своју заблуду и вратио се матици, али његов несталан дух му није дао мира. Пред смрт се поново определио за расколнике.

Породицу нису обавестили да је умро

Још док је лежао у болници у Лос Анђелесу и када је било јасно да се његов крај ближи, посетили су га млађи брат краљевић Томислав и син, престолонаследник Александар. Поред њега су затекли Мици Лоу, жену са којом је Петар провео последњих петнаестак година и која је свесрдно бринула о њему. Та госпођа се нашла при руци бившем краљу када је емотивно сломљен, нагрижен алкохолом, улетео у воде које су га немилице потапале и када он није имао снаге да из њих исплива. У то време је знао често да понавља реченицу: „Ја сам краљ једне несреће.“

Маршал Монтгомери, краљ Петар и Черчил /Фото: Архива

Како је свима било јасно да је Петар при крају живота, отворила се прича о његовој сахрани.

Начелно је договорено да буде сахрањен уз мајку, краљицу Марију, на гробљу у Вестминстерској опатији у Енглеској. За сваки случај, Томислав је послао писмо краљици Елизабети у врло неутралном тону: „Био сам код брата и мислим да неће преживети ову болест. Имамо проблем јер не знамо где да га сахранимо“. Краљица је лично, својом руком одговорила: „Он мора да буде сахрањен поред ваше маме. Ја сам наредила преко Министарстава за спољну и унутрашњу политику да се то омогући.“

Али не лези враже, расколници су сазнали за овај договор, и чим је Петар издахнуо, ступили су у акцију. Операцију је водио Дионисијев заменик на расколничком митрополитском трону, Иринеј Ковачевић. Расколнички свештеници схватили су да ако они организују краљев погреб и сахране га унутар манастира Свети Сава у Либертивилу, који је тад био под њиховом контролом, да ће им тај чин помоћи да придобију велику наклоност народа. На волшебан начин, уз огромну помоћ споменуте Мици Лоу, успели су да изнесу последњег краља из денверске болнице и пребаце у Либертивил, са фалсификованим папирима. Фалсификовано је све: датум, време и место смрти чак и име – Петар Петровић. Ни породицу нису обавестили да је умро.

Либертивил – Аутор текста на гробу краља Петра II / Фото: Архива

Томислав и Александар за овај трагичан догађај сазнали су из агенцијских вести, у којима је, поред обавештења о смрти, објављена и краљева жеља да буде сахрањен у Либертивилу. Наводно је он рекао да не жели ни да његове ципеле буду сахрањене у Енглеској.

Поред Петровог одра у Либертивилу, од његових рођених из краљевског дома био је само брат, принц Андреј. Од краља се опростио чувени политички емигрант, књижевник и новинар Драгиша Кашиковић:

„Краљу наш честити, господару, мили земљаче. Морао си у изгнанство, судбина ти је трнов венац наменила. Носио си га храбро, карађорђевски. Али ти се кунемо чашћу и именом да ћемо те пренети на Опленац. У слободну Србију, коју ти судбина није доделила да поново видиш.“

Супруга краља Петра, грчка принцеза Александра, са којом ће се он разићи раних педесетих година прошлог века, мада се никад нису званично развели, послала је букет белих ружа. Надживела га је 23 године. Карађорђевићи су седам дана после краљеве сахране, у Лондону одржали помен. Говор је одржао његов син Александар.

Посмртни остаци краља Петра II Kарађорђевића од 26. маја 2013. године почивају на Опленцу.

Ко је била Милица Анђелковић, познатија као Мици Лоу – преко Петра хтела да постане краљица

Мици Лоу је заправо Милица Анђелковић. Рођена је у Врњачкој Бањи, 26. августа 1926. године, у породици бањског лекара Милана Анђелковића и домаћице Евице. У родном граду завршила је малу матуру. Непосредно пред Други светски рат њени родитељи су се развели, па је Милица са мајком прешла да живи код очуха, познатог бањског кафеџије. У току рата помагала је мајци и очуху у кафани све до одласка у Немачку, под врло сумњивим околностима. У Немачкој упознаје америчког лекара кинеског порекла, Френкија Лоуа и убрзо се удаје за њега. Узима име Мици Лоу и одлази за Америку. Живели су у Палм Спрингсу, где је Френки имао своју клинику, и родили двоје деце – сина Френка и ћерку Лори.

Дружбеници Мици Лоу и краљ Петар /Фото: Архива

После развода са доктором Лоу, Мици је ушла у свет бизниса. Почетни капитал јој је био новац од осигурања. Бавила се продајом некретнина. Убрзо је отворила и властиту банку у Лос Анђелесу. Када је краљ Петар дошао у Сједињене Државе, после разлаза са краљицом Александром, Мици Лоу постаје његова нераздвојна дружбеница. Интимна веза између Петра и Мици трајаће пуних 15 година, све до његове смрти.

О њеној вези са краљем, краљевић Томислав је сведочио:

– Иако је имала много пара, то није задовољило њене амбиције. Очито да се у њеној глави створила комбинација да постане краљица. Мој брат Петар, у стању у ком је био, емотивно сломљен, нагризен алкохолом, био је права прилика за ту врсту амбиција. Пошто се на сахрани краља Петра у Либертивилу појавио само принц Андреј, Мици Лоу је све своје планове усмерила ка њему.

Милица Анђелковић, алиас Мици Лоу / Ева Марија Карађорђевић

Она је покушавала да приликом ранијих обилазака брата у Калифорнији упеца мене у њену мрежу тајних планова. Како јој то није пошло за руком, окренула се ка Андреју.

Иван Милутиновић, Новости / Момчило Петровић, Курир

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.