Немац који је сањао да живи СА ДРУГЕ СТРАНЕ ДУНАВА: Ко је човек који се налази на новчаници од 1.000 динара

0

Човек који се налази на новчаници од 1.000 динара је уједно и човек који је задужио српски народ толико да непресушна прича о њему вероватно никада неће моћи да покаже колики је траг оставио.

Ђорђе Вајферт
Фото: НБС screenshot

Једни кажу да је био пивар, други индустријалац и добротвор. Једно је сигурно – име Ђорђа Вајферта би требало изговарати са много поштовања.

Ђорђе Вајферт је рођен у Панчеву, тадашњој Аустроугарској 15. јуна 1850. године. Његова мајка Ана и отац Игњат били су Немци, римокатолици. Вајфертов деда се доселио у Панчево почетком 19. века из Вршца. Иначе су пореклом из Горње Аустрије. Деда Ђорђе, по коме је индустријалац и добио име, окушавао је срећу прво као трговац, а затим као пивар.

Млади Ђорђе Вајферт је одувек сањао да живи са оне друге стране Дунава, па су многи причали да је био пореклом Немац – али душом Србин. Ипак, српско држављанство једва је добио. Захваљујући способности и марљивости допао се кнезу Михаилу Обреновићу. Кнез се заузео и Вајферт се преселио у Београд. Био је један од најбогатијих, ако не и најбогатији човек у Србији и један од највећих индустријалаца у Југославији.

Откако је дошао у Београд, чинило се да је рођен за велике ствари. Отац му је дао да послује са Кнежевом пиваром и то се испоставило као прави потез. У својој 23. години, пошто је добио српско држављанство, Ђорђе купује плац на брду Смутековац, данашњем Топчидеру. Овде подиже нову пивару која је данас позната као Београдска индустрија пива – БИП.

Због силне жеље да буде „обичан“, покушавао је да изгуби аустријски нагласак, помагао сиромашном становништву и никада није желео да уђе у политику. Нема сумње да је у Србији било и богатијих људи од Вајферта, али не и привредника с толико предузетничког духа, који би новац стицали и улагали у нове привредне подухвате и толико дарежљиво и несебично га поклањали свом народу.

Фото: Архива / Урош Предић

Банкрот

Иако је изгледало да је био неуништив, Вајфертови животни проблеми почели су када се латио посла у проналаску рудног богатства.

Обожавао је да лута по брдима и тражи руде. Нема сумње да је рудник угља у Костолцу отворио јер му је угаљ заиста био потребан за рад пиваре у Београду. Камо среће да је остало само на томе! Од српске Владе тражио је, и добио, право да истражује рудна налазишта у Србији. Од тада је чешће био по јаругама него у Београду. Бесомучно је проводио дане по лошем времену и за собом вукао инжењере и копаче, куповао алат, подизао читава рударска насеља, железничку пругу… Све је било узалудно. Разочарање је и рудник олова „Света Ана“ на Дели-Јовану. Танка је жица и у руднику „Света Варвара“ на Пеку. Истражује се на Мирочу, Руднику, у Злоту… Новац је отицао као из кабла.

Прича се да је Вајферт због банкротства помишљао и на самоубиство, а онда је пукла брука читавим Београдом. Ипак, мудри Ђорђе није губио прибраност. Обукао је најбоље одело, накривио шешир и узео меницу у руке.

С меницама је зајмио од банака. На сву срећу, пиво је враћало дугове! Према тексту у Политикином забавнику, једном је у трговачкој банци затражио ни мање ни више него 50 хиљада динара у злату и то у тренутку када су му све београдске банке окренуле леђа. Чиновници су помислили да је полудео. Директор Трговачке банке Милош Туцаковић узео је меницу и без речи ставио параф. Ни слутио није да је тим новцем помогао отварање Борског рудника јер је Вајферт управо ту уложио целу своту.

Ван сваке сумње је да је Ђорђе Вајферт открио право и главно рудиште бакра у близини Бора, а тиме, слободно речено, и Борски рудник. Он је 1903. постао и његов први власник. Власништво, међутим, није задржао ни пуну годину дана. За потпуну експлоатацију рудника био је потребан огроман капитал. Помоћ је нашао у Французима, а они су, опет, могли да изгурају ствар до краја ако се оснује акционарско друштво. Тако је и учињено: настало је „Француско друштво борских рудника“ са основним капиталом од 5,5 милиона златних француских франака подељених у 11.000 акција. Вајферт је добио 3.300 акција и на руке више од милион златних француских франака.

Таквом човеку више није било тешко да постане гувернер Народне банке Србије.

Улаз у један од Вајфертових рудника / Фото: Новости / Архивска фотографија

Помагао народ и отаџбину

Вајферт је човек који је заиста волео државу у којој је живео. Био је добар јахач и као српски коњаник учествовао је у ратовима. Жалостан што не може да се лати оружја у балканским ратовима, послао је српској коњици на дар вагон пива. Током Првог балканског рата 1912. платио је за 60.000 векни хлеба које су биле подељене изгладнелој сиротињи.

Пошто није имао потомства, за живота је делио оно што је стекао.

Београдском универзитету поклонио је вредну нумизматички збирку од 14.114 примерака претежно античког новца. Музеју града оставио је чувену збирку слика, скица и акварела старог Београда. У добротворне сврхе поклањао је имања, добиле су га и старе даме за дом на Дедињу, а дао је издашну донацију за изградњу зграде Српске академије наука и уметности. И када би остајао без паре у џепу био је у стању да позајми новац да би га некоме поклонио. На опаску да није штедљив одговарао је: „Треба давати да би се опет стекло“.

Вајферт за радним столом у Народној банци / Фото: Фонд Ђорђе Вајферт

Анегдота из времена када је био гувернер Народне банке

Једном приликом, док је био гувернер, Вајферту је у канцеларију бануо сељак са југа Србије. Дошао је у Београд у потрази за егзистенцијом. Имао је нешто уштеђевине, али му је недостајало око 500 динара да отвори гостионицу. Онако припростом, неко му је рекао да до новца може да дође путем менице. Потражио је прву банку и тамо, видевши га, одлуче да га насамаре. Пошаљу га у Народну банку да му меницу потпише „неки“ Вајферт.

Провукао се сељак и поред портира, нашао канцеларију „тог неког Вајферта“ и право с врата:

– Ти ли си тај Вајферт који потписује менице?

Вајферт је одмах схватио да је несрећни човек насамарен, али га је одушевила његова отвореност и простодушност. Саслушао га је, осмехнуо се и сетио своје позајмице од 50.000 динара у злату. Потписао је на меници да он лично гарантује за враћање дуга.

Сељак се вратио у банку и треснуо меницу шалтерском службенику.

Ђорђе Вајферт је умро 1937. у 87. години у својој вили у Београду.

Вајферт међу рањеницима у Првом светском рату / Фото: Фонд Ђорђе Вајферт

С.Д.М, Блиц

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.