Оливер Томић: Шта нас чека после америчких „избора“

0

У старту не волим милијардере, а политичарима априори не верујем. То што их све од реда не презирем и што их се не гнушам до последњег међу њима је само последица принципа: не познајем ниједног лично, па немам непосредан увид у степен њихове покварености.

оливер томић
Фото: Фејсбук

Посредан, пак, имају сви, јер би свет био много боље место да они углавном нису ништарије. У целој тој плејади наказа, Трамп ми је био унеколико симпатичан, пре свега зато што је толико нервирао најгори шљам на планети – амерички и глобалистички естаблишмент. Сем тога, није фразирао у стилу политичке коректности, него се служио нормалним и свима разумљивим језиком. На крају, чини ми се да је макар наступао као патриота и хришћанин, што је у очима мондијалиста-атеиста смртни грех.

И не само да је наступао, већ је и поступао, иако није обавио главни задатак и испунио основно обећање: да ће „исушити мочвару“. Вероватно да то уопште није био у стању и да је, због степена корумпираности свих институција у САД, подухват превазилазио његове моћи (уосталом, и Херакле је очистио Аугијеве штале само уз помоћ трика, па му Еуристеј није признао тај Рад). А ако је можда и могао, онда се устезао да окрвави руке, те похапси и побије издајничку гамад (на неки начин, ни Слоба се није на тако нешто одважио када је за то била идеална прилика, 1999).

Не само што Трамп по свој прилици није хтео да буде упамћен као диктатор, него је размишљао о будућности своје породице. Ту се преварио, као што се варају и сви аналитичари који верују да ће он моћи да се кандидује, а можда и врати за четири године: Трамп и његова породица биће у најскорије време најсуровије прогоњени (а можда и истребљени, за пример), а Демократска странка САД никада више неће допустити да се понови 2016. Једино место куда би Трампови могли да побегну а да их не изруче је Русија, али тиме би Доналд само потврдио доказано нетачне отпужбе да је шуровао са Русима док је био председник.

Оно у чему су објективни аналитичари у праву јесте чињеница да је „дух популизма пуштен из боце“, да су народи (не само амерички) устали против естаблишмента, односно класе политичара у целини и да је сваки траг озбиљне вере у „званичне“ (mainstream) медије развејан у прах (сем у случају менталних инвалида, чији су капацитети критичког промишљања онога што им се сервира неизлечиво осакаћени).

Тај покрет за ослобођење је на лажираним америчким изборима изгубио не само личност која је била његов симбол, него и предводника који је, упркос својој млакости и непрестаним диверзијама „дубоке државе“, ипак у рукама имао неке ефективне полуге власти. Сада ће борба за слободу бити много тежа и у потпуности пада на плећа свих народа света. Треба очекивати хаос, свуда, мада у различитој мери.

Оливер Томић / Фото: Фејсбук

Што се тиче САД конкретно, „амерички сан“ о слободи и демократији је угашен. Када је у питању Србија, у „сан о обећаном Западу“ могу од сада да верују једино будале. То, међутим, не значи да и на таквом, непрепознатиљиво изобличеном Западу није могуће „успети“, али никако уколико се желe сачувати људски лик и српско име.

ФБ Оливер Томић

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.