РОТШИЛДИ И ОБРЕНОВИЋИ – Таковски устанак под темпларском заставом

1

Готово да нема ниједне самосталне државе у Европи која није настала променама граница њихових геополитичких и ратних супарница, утаначеним тајним (масонским) дипломатским радом.

обреновићи
Таковски устанак

Зато је, ваљда, у свакој у жижи интересовања јавности – ко су били најутицајнији политичари масони или припадници других европских тајних братстава, који су у својим мисијама обликовали територије тих држава. То исто важи и за Србе: ко су били људи, који су своју каријеру, слободнозидарским радом, посветили ослобођењу српског и свих поробљених словенских народа у три угњетавачке империје: царској Аустро-Угарској, султанској Турској и кајзерској Немачкој – пише Милорад Бошњак у фељтону Вечерњих новости „Династија Обреновић и тајна друштва“.

Све три империје су, у кратком следу пропале, услед три историјски неумитна услова! Прво, због унутрашњих антагонизама као генетски, национално и политички неспојива комбинација, конгломерат поробљених народа који је тежио ка слободи. Друго, надмоћ сила Антанте. Треће, на масонски начин! Те три изазивачице Првог светског рата ради империјалне прерасподеле и покушаја одржања своје вишенационалне неодрживе структуре, срушене су тајним плановима велесила супарница, давно пре очекиваног исхода Великог рата! („Велики рат“ је као појам познат најпре из масонске интерне литературе, па уведен у јавност).

Наспрам те три империје завојевачких па поражених Централних сила, руско царство под круном Романова – иако и пре Великог рата савезник победница сила Антанте – уништено је и као централна православна монархија! Само је руска династија, ниједна друга, противничка, сва побијена! Иако је цар Николај II био масон (!) као и многи од вођа Октобарске револуције и претходне Фебруарске револуције, почев од премијера Александра Фјодоровича Керенског. Судбина Романова се поистоветила са судбином Обреновића.

Два списка која следе су подсетник: ко су били слободни зидари заслужни за ослобођење Срба? Савременици и сарадници Обреновића, и њихови противници па, илустративно, масони у краћем времену после краја те династије. Евентуално неупућеној јавности: од почетака масонства, ниједну ложу тростепене „плаве“ ни „црвене“ масонерије која ради на 33 степена, нико не може да укине. Велике ложе и Врховни савети, могу их само „успавати“ на одређено време. Успут, масонска „плава“ и „црвена“ боја званично немају везе са политичким, идеолошким бојама. Прво су наведени, за нашу тему, важнији масони из Србије и других области Балкана:

На Цвети 23. априла 1815. благосиљан је Други српски устанак, под барјаком, скоро идентичном застави темплара

Митрополит Стефан Стратимировић (по њему се зове ложа основана 1926. у Новом Саду), Ђорђе Петровић Карађорђе (члан и грчке „Хетерије“), кнез Милош Обреновић, Мустафа-паша („Српска мајка“), Михаило Обреновић, Јанко Катић, Петар Ичко, Тома Вучић Перишић, Петар Петровић Његош, Сима Милутиновић Сарајлија (Његошев ментор за иницијацију у масоне, по ком се зове ложа основана 1930. у Сарајеву под светлошћу и заштитом Велике ложе „Југославија“), прота Матеја Ненадовић,(?) Иван Мажуранић, Захарије Орфелин, Јован Цвијић, Људевит Гај, Иван Кукуљевић Сакцински, Јернеј Копитар, Стеван Мокрањац, Иван Драшковић, Валентин Водник, Максимилијан Врховац, Илија Гарашанин, епископ Николај Велимировић (сада Свети), архимандрит Платон, Владимир Ћоровић, Иво Андрић, Јован Дучић, Владан Десница, Војислав Танкосић (и многи из „Црне руке“), Владимир Видрић, Стеван Сремац, Љубо Леонтић (шеф Организације југославенских националиста ОРЈУНА у Сплиту), православни свештеник и историчар СПЦ Милан Радека (члан ложе „Ивањски кријес“ у Карловцу, за живота пријатељ аутора овог фељтона и давалац архивске грађе), Ђорђе Вајферт, Срета Стојковић, Никола Стојановић, Секула Дрљевић, Пјер Крижанић, Јован Скерлић, Светозар Прибићевић, Срђан Будисављевић, Лазар Пачу, Фердо Шишић, Грга Новак, Виктор Новак, Иван Рибар, Густав Крклец, краљеви Петар I и Александар I Карађорђевић и кнез Павле, Владимир Ћоровић, Слободан Јовановић, Иван Мештровић, Драгиша Васић, Иван Шубашић, Јосип Броз Тито (кодним именом Титус, инициран на језеру Комо, северна Италија), војвода Живојин Мишић, Анте Трумбић, Франо Супило, Франко Поточњак, Петар Живковић (генерал и премијер Краљевине Југославије увођењем Шестојануарске диктатуре 1929) …

Темплари преживели погром: Сматрало се се да је Ред темплара уништен у завери 13. октобра 1307. у Француској и другим државама. Тај датум одредили су француски краљ Филип IV Лепи и, под његовом контролом, папа Клемент V. Папе су тад столовале у избеглиштву у Авињону, на југу Француске, а не у Ватикану. Део темплара преживео је погроме, спасао се, сачувао поверљиву документацију, и наставио да делује. Тог датума био је петак и прозван је „црни“. Од тада ширило се веровање да петак који пада 13. у месецу доноси несрећу. Многи српски политичари у ХIХ веку одбијали су да на тај дан доносе важне одлуке. То веровање сачувало се мање-више до данас.

Инострани масони утицајни пре Обреновића, у њихово и мало касније време (не)посредно важни за Србију: руски цареви Петар Велики, Александар I Романов и Николај II Романов, Наполеон Бонапарта, Адам Чарториски, Франтишек Зах, кнез Долгоруки, Константин Ипсиланти, Карл Ауершперг, Карл Маркс, папа Пије IX, краљеви Едвард VI, VII и VIII, Ђузепе Ђосуе Кардучи, Ђузепе Гарибалди, Ђузепе Мацини, цар Јозеф II Хабзбуршки Реформатор, Наполеон III, филозофи Шарл Луј Монтескје, Жан-Жак Русо и Франсоа Мари Волтер, Рига од Фере, Владимир Керенски, Лав Троцки, Максим Горки, бугарски краљеви Фердинанд и Борис, румунски краљ Карол, грчки краљ Отон, Ротшилди, Лајош Кошут, Јан и Томаш Масарик, васељенски патријарх Атинагора…

Код Таковског грма чувају се симболи масона и других тајних братстава

Многи из породице Обреновића, њихови савезници али и противници, били су масони у Србији, а неки од њих у иностраним ложама. Део Обреновића веже „света крв“ за темпларе (Ред сиромашних витезова Христа и Соломоновог храма) и за Суверени војни хоспиталски ред Светог Јована Јерусалимског од Родоса и Малте (Малтешки витезови, римокатолички ред који у царској Русији успоставља и православну грану, посвећену и династији Карађорђевић). То важи и за доказане претке Обреновића, крвне сроднике старинских благородних породица, како се то звало. Темпларима су припадали неки српски владари и великаши из доба Крсташких ратова, али и много касније.

Део Обреновића веже „света крв“ за темпларе, Ред витезова Христа

Под заставом, скоро идентичној застави темплара, благосиљан је 23. априла 1815. на Цвети Други српски устанак. Код Таковског грма и у цркви брвнари, која још чува симболизам масона и других тајних братстава. Због обостраних циљева, ако имамо на уму оновремене комуникацијске услове, морало је проћи дуже време од успостављања веза и придобијања Обреновића за политичке пројекте тајних братстава. И пре њих, сада и убудуће важи неприкосновено правило: ниједан државни удар, преврат у било којој земљи, никад није успео нити ће успети без тајне помоћи споља! У то рачунамо атентате и друге методе ликвидације владалаца Обреновића – тврди аутор овог, по много чему невероватног фељтона.

петрија обреновић
Кнез Милош Обреновић је од погубљења правио циркус за народне масе / Фото: Wikipedia

Зашто су Ротшилди радо дочекивали Обреновиће?

Однос Милоша према националним заједницама је био саставни део његове владавине. Тако је остао забележен у историји, а мало познат у нашој јавности, сусрет са најбогатијом породицом на планети Ротшилд и кнеза Милоша и Кнежевића Милоша Јевремовог Обреновића 1848. године, пише филолог Петар Минић за 011 Инфо.

Ротшилд и Обреновићи

Наиме, током боравка у Франкфурту свечано су их дочекали Јевреји и то у кући Ротшилда. Био је то знак захвалности за привилегије, или боље речено заштиту, коју је српски владар указивао јеврејском народу у кнежевини. А књаз је јеврејским трговцима, и поред негодовоња домаћих, давао и те какве повластице. Милош је чинио посебна права јеврејским трговцима јер није заборавио подршку Јевреја са Петроварадина за време Другог српског устанка. Иначе, у 19. веку Ротшилди су били на врхунцу своје моћи и богатства. Кажу да су имали највеће породично богатство на планети, што значи и лично, у новијој светској историји.

Смештају их у сам врх банкарских породица на планетарном нивоу, склона тајним друштвима и финансијерима исто тако тајних политика. Историја бележи живу преписку Обреновића, краља Милана, затим и његовог сина краља Александра I са Ротшилдима: Саломоном Ротшилдом у Бечу и Албертом Ротшилдом у Лондону. Преписка се налази у Москви у Центру за изучавање историјских документарних збирки. Контакт и веза Обреновића и Ротшилда настављена је и по смрти Милоша, а наставио је кнез Михаило.

И за крај, вратимо се у Франкфурт. Причало се да су Обреновићи дочекани “великим овацијама од тамошњих Јевреја у Ротшилдову дому на ручку и да су их служиле најлепше јеврејске девојке као пријатеља Израела”.

Грб породице Ротшилд

Међусобно поштовање

Однос српских владара 19. века према националним мањинама, можда се најбоље види у односу према јеврејској заједници у Србији. Тако је Жени Лебл у књизи “До коначног решења – Јевреји у Београду од 1521-1942”, записала о Обреновићу: „Кнез Милош, који је често посећивао јеврејску четврт, нарочито је волео да у синагоги слуша хазана и хор. Једном приликом даровао је храму леп велики лустер са угравираном посветом, у вредности од 800 сребрних франака.“

Потврду односа Обреновића према националним заједницама, налазимо у наставку, у истоименој књизи: „Милош је подарио Јеврејима сва грађанска права која су уживали и остали становници Србије. Јевреји су то веома ценили и трудили се да својим поштењем, радом и везама допринесу економском процвату Србије.“

Многа права која нису уживали народи многих европских земаља, са не тако бурном прошлошћу као што је Србија имала, имају националне мањине. За време Милоша Обреновића, Јевреји су имали повластице и статус у многим случајевима, бољи и од домаћих трговаца. Тако је београдска јеврејска заједница штампала и свој сопствени новац.

Прве београдске културне ласте

Приликом молебана одржаног у старој јеврејској синагоги у Београду, 21. маја 1869. у беседи коју је том приликом уприличио, доктор Бернард Леви је рекао: “Ја бих вам испричао све велике заслуге покојног кнеза Михаила, наследника свих врлина славнога Милоша, кога смо толико љубили, који је у најплемеменитијем чувству правичности, кога је толико одликовала, поступао с нама истом једнакошћу, као и са суграђанима нашим других вероисповеди”.

Тако је, кажу, најстарији јеврејски активни хор, на оснивању назван “Српско-јеврејско певачко друштво”, 1879. у Београду. Данас се зове “Браћа Барух”. Јеврејско женско друштво основано је у престоници 1874. године, и било је то прво женско удружење на територији Србије. Прва жена књижевница била је учитељица Естира Русо.

Приредио: Хронограф

1 коментар

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.