СЕНЗАЦИОНАЛНО, РАДМИЛА МИЛЕНТИЈЕВИЋ: Српску цркву у Њујорку су запалили напалмом, то ми је признао владика Иринеј!

0

Двогодишњи сукоб парохијана спаљене цркве Светог Саве у Њујорку са владиком Иринејем ових је дана доживео кулминацију, када је одлуком Епархијског савета из цркве избачена Радмила Милентијевић (89).

српска црква у њујорку
Неки су прижељкивали њено рушење: Црква Светог Саве у Њујорку / Фото: СПЦ

Изненађење је било тим веће јер је ова жена доктор наука Колумбија Универзитета и дугогодишњи професор на Сити Колеџу Универзита града Њујорка, вероватно најугледнија Српкиња у овом делу Америке, члан је цркве већ 60 година, а за њен добротворни рад и активизам 2015. године награђена је највећим одликовањем које додељује Српска православна црква, орденом Светог Саве, који јој је уручио покојни патријарх Иринеј.

Овај други Иринеј, владика источноамерички, очигледно није делио мишљење свог имењака у Христу, па је Радмилу Милентијевић екскомуницирао из цркве под оптужбом да се бавила “анти-црквеним активностима”, активиравши одлуку коју је наводно још давне 1990. године донео тадашњи владика Христифор, његов претхоник на њујоршком епархијском трону.

Госпођа Милентијевић је одлуку примила бурно, о чему говори и њена реакција и интервју који следи који је дала главном уреднику Сербиан Тајмса

***

– Ово је апсолутна глупост, смишљена са једним јединим разлогом – да ме елиминишу из рада цркве Светог Саве, у којој сам активна још од мог доласка у Њујорк 1961. године. Ја сам била у одличним односима са бившим владиком Христифором. Више пута сам давала донације када су подизали споменик владици Николају Велимировићу у Либертивилу. За постављање новог крова на Саборној цркви Светог Саве у Њујорку приложила сам велику донацију, због чега ме је 2005. године црква и одликовала највишим орденом “добротвора”. Али, наравно, владика је сада мртав, не може да их демантује, и они то користе, а два месеца после те наводне одлуке о мом искључењу, ја сам на годишњој скупштини наше парохије изабрана у Управни одбор ове цркве, што довољно говори колико је њихова прича веродостојна.

– Друга ствар, ако су то знали још од октобра 1990. године, где су били свих ових година, зашто су се тек сада сетили да то потегну? Зашто то нису урадили раније, када је већ постојала одлука о мом искључењу? Напротив, 30. Новембра 2006, свештеник Ђокан Мајсторовић, који је сада велики бранилац владике Иринеја, и парохијанка Зорка Милић, која седи у свакој Управи владике Иринеја, писали су ми писма захвалности.

Одговор гласи: Зато што страхују од свакога ко може да угрози ово свевлашће владике Иринеја, а ја после толиких година проведених овде знам много, зато ме се и плаше.

Како доживљавате оптужбе да сте се бавили анти-црквеним делатностима?

– Било ми је врло тешко када сам то видела, али с обзиром од кога је, очекивано је. Ја целог живота помажем нашој цркви и никада о томе јавно нисам говорила. Али сада ћу рећи, не да бих се хвалила тиме него да бих посрамила оне који су ме из цркве избацили као последњу протуву. Дакле, за Саборну цркву Светог Саве у Њујорку дала сам 143,000$, за Саборну цркву у Београду сам приложила 263,000 $, за Храм Светог Саве на Врачару више од 90.000 $, за изградњу културног центра Цркве Светог Вазнесења Господњег у Решици (Румунија) 64.000 $, као и за два манастира у румунском делу Баната, Златице и Базјаша, иконостас цркве Свете Петке Парскеве, Бонди, Француска 20,000 $, иконостас Цркве Светог цара Константина и Царице Јелене у Нишу 20,000 $, за парохијски дом и задужбина у мом родном селу Азања 127.000 $, за културни центар и задужбину у Влашком Долу 80,800 $ и 73,000 евра, за манастир Хиландар 18,100 $, за манастир Никоље 44,500 $, за манастир Враћевшницу 39,000 $… да не набрајам даље. Све своје што сам имала давала сам за цркву, због чега ме је Његова Светост Патријарх Иринеј 2015. одликовао Орденом Светог Саве. И сада сам дочекала овакво понижење…

“ДАЛА САМ ЦРКВИ СВЕ ШТО САМ ИМАЛА”: Милентијевићева спонзорисала децу погинулих бораца

Ко стоји иза одлуке о Вашем избацивању?

– Наравно да све конце вуче владика Иринеј. Али не сумњам да су у то прсте уплели Ненад Милинковић, бивши председник Управног одбора, и свештеник Ђокан Мајсторовић, који су 2011. на нечувен начин отели парохију на годишњој скупштини и избор црквеног Управног одбора за 2012. годину, спречивши један део људи да гласају, и устоличили Милинковића за председника. Исти отац Мајсторовић ми је својевремено, као парох цркве Свети Сава, писао повеље, једну је потписао заједно са цењеним владиком Митрофаном, у којој ми се захваљују за мој дугогодишњи допринос цркви. Како то да сам одједном постала персона нон грата у тој истој цркви, пита се Радмила Милентијевић.

А НЕКАД ЈОЈ ЈЕ ПИСАО ПИСМА: Владика Иринеј наложио избацивање Милентијевићке из цркве

Многи наводе да је кључни разлог за трвења око цркве Светог Саве у Њујорку заправо уговор о „ваздушним правима“ (air rights), помињу се велике цифре, које иду чак и до 100 милиона долара…?

– Тако је. Та „ваздушна права“ су била и разлог да ова двојица поменутих, председник Милинковић и свештеник Мајсторовић, који су својевремено оптуживали један другог за проневере црквеног новца, закопају ратне секире и почну да сарађују. Када се појавила компанија W-G 25th Street Development Partners, LLC (Developer) која је у први мах понудила више од 80 милиона долара за “ваздушна права” (права да се гради солитер на локацији око цркве) њих двојица су постали најближи сарадници. Они су мислили да могу да продају „ваздушна права“ и без одобрења скупштине чланова цркве. Тако је Дивелопер на рачун цркве уплатио 250.000 долара, касније је тужио цркву, али је црква добила спор и задржала тај новац. Мој став је да црква не би изгорела да није било та два човека, каже госпођа Милентијевић за Сербиан Тајмс.

Шта тиме желите да кажете?

– Желим да кажем оно што сам чула 12. јуна 2016. после службе у дворишту Епископалне цркве од свештеника Ђокана и председника Управе Ненада. Стајали су са протиницом и пар парохијана. Били су весели. Пришла сам да питам Оца Ђокана и Ненада зашто народ не добија никакве информације о ситуацији у вези с нашом Црквом. Отац Ђокан и Ненад су одговорили да је Buildings Department of the City of New York одлучио да се зидови Цркве руше и да је, по речима Ненада, „сада све у нашим рукама“. Била сам згранута и питала сам зашто то нису јавили парохијанима у Цркви? Рекли су да ћемо те информације добити сутра у недељном Билтену на интернету.

Отац Ђокан и Ненад су причали да сада имамо друге могућности – да сазидамо једну малу цркву у византијском стилу и део плаца да продамо, или да продамо цео плац па да купимо једну од затворених римокатоличких цркава на Менхетну, које се продају по врло ниским ценама. Били су радосни што ће се Црква рушити. Сутрадан, 13. јуна, на моју имејл адресу добијам Билтен, у ком је написано све што су ми рекли. Управа је дала ту изјаву за медије, и 14. јуна, New York Post је ту вест објавио у чланку “Scorched cathedral to be demolished over safety concerns” (Изгорела катедрала ће бити срушена због бриге о безбедности).

У недељу увече сам позвала пријатељицу адвоката, која је била повезана са људима из Градске управе Њујорка и замолила је да пронађе одлуку да се наша Црква руши. Она ме је те вечери позвала и рекла ми: “Твоја Црква се не руши. Читај ујутру Њујорк Тајмс.” 13. јуна устанем рано, пред вратима је New York Times, отворим страну и читам: “New York Serbian Church Gutted by Fire Won’t Be Demolished, for Now” (Њујоршка српска црква неће бити срушена, за сада). Ова догађања сам описала владици Иринеју у писму 22. јула. Владика ми је одговорио истог дана и захвалио ми се јер сам му писмом потврдила што је и сам посумњао, пошто му је Ненад већ јавио да ће храм да се руши, што га је јако потресло. Владика је Ненаду послао чланак из Њујорк Тајмса у коме се каже да храм неће бити срушен. Владика је, такође, знао да би Ђокан радо остао у Њујорку јер му је слао поруке преко разних извора, а никако није смео непосредно. Сада су владици Иринеју такви људи најближи и са њима ради на разбијању наше парохије.

Да ли је и ко водио преговоре са компанијом која је била заинтересована за откуп ваздушних права?

-Председник Управе Милинковић и свештеник Мајсторовић водили су те преговоре са W-G 25th Street Development Partners, LLC, који су окончани Уговором под насловом: (AGREEMENT) TO ENTER INTO A GROUND LEASE BETWEEN THE SERBIAN ORTHODOX CATHEDRAL OF ST. SAVA (CHURCH) AND W-G 25TH STREET DEVELOPMENT PARTNERS, LLC (DEVELOPERS), склопљеним 20. новембра 2015.

УГОВОР НАПИСАН, ФАЛИ ПОТПИС: Овако су се продавала ваздушна права цркве Светог Саве

Тај документ од 40 страна требало је да има два потписана оригинала, са Ненадом Милинковићем као потписником у име ЦРКВЕ и Џоном Гербером (John Gerber) у име ДИВЕЛОПЕР-а, а уговор је требало да се овери код нотара. Милинковић није могао да потпише све док не сазове Скупштину која би одобрила уговор, а он то није успео јер је отпор био велики. То се види из потписа Уговора, где је потпис продавца али нема потписа купца, и обрнуто. На страници за нотареву оверу потписа оверен је само потпис купца док је место Милинковића без његовог потписа и овере нотара. Тако је пропао план да се добије 80 милиона без одобрења скупштине, истиче професорка Милентијевић за портал Сербиан Тајмс.

И шта је уследило?

– У недељу, на Васкрс 2016. године наша Црква је изгорела. После Свете литургије, Ускршњег ручка и испраћаја владике Митрофана, који је отишао на вечерњу службу у цркву у Елизабету, свештеник Ђокан је закључао цркву, скинуо мантију и отишао са сином да возе бицикле по Менхетну. Парохијани који су дошли на вечерњу службу затекли су закључана врата цркве, а после су причали како се одједном чула страшна експлозија, да су сви прозори на цркви поразбијани и ватра је из цркве буктала на све стране. Како се вест брзо ширила парохијани су пристизали, звали су свештеника, а он није одговарао. Стигли су ватрогасци, а касније и свештеник. Свештеник је тврдио да су свеће узрок пожара, јер је гас из цеви у припрати цркве процурио и запалио свеће. То је стално тврдио, то је и мени рекао, и то се веровало.

Је ли било и других верзија догађаја?

– Ја знам верзију коју сам чула од владике Иринеја, на слави Кола српских сестара 2017. године, пошто је преузео дужност владике, после пожара у коме је црква изгорела. Ја сам те године била домаћица славе, и седела сам на челу стола до владике са његове десне стране, а генерални конзул Мирјана Живковић са његове леве стране. На моје питање шта су открили пошто је из цркве избачен сав шут и да ли се зна шта је изазвало пожар, владика је прво рекао да нису откривене две рупе на поду, како је првобитно било речено, него пет, четири у наосу и једна у олтару.

Била сам у чуду. Питала сам га шта би то требало да значи, а он ми је рекао да свеће сигурно нису биле разлог избијања пожара, што је свештеник Ђокан Мајсторовић стално тврдио. Ако нису свеће, шта је онда? – питала сам га, а он је рекао: „Напалм“ У том тренутку ми се поглед сусрео са конзулом Живковић, која је била затечена, као и ја. О разорној снази напалма сам знала из рата у Вијетнаму, где су напалм бомбе остављале пустош. Питала сам владику где је тај напалм стављен? Рекао је да су га стављали испод клупа, где иначе седе парохијани.

Како Вам је звучао владика у том тренутку, је ли сумњао на некога да је подметнуо напалм у цркву?

– Питала сам га ко је то могао да уради, а он се окренуо према мени и рекао: „Дивелопер“, мислећи на власнике компаније која је хтела од цркве Светог Саве да откупи „ваздушна права“. Рекла сам му: „Хајде да их тужимо“, на шта је он одмахнуо руком и рекао: „Нећемо да их тужимо јер та врста криминала није покривена од стране нашег осигуравајућег друштва, нећемо моћи да добијемо одштету“. У том тренутку смо већ били добили 12 милиона долара од осигуравајућег друштва. Ја сам отишла кући не знајући шта да радим, после два дана позвала сам конзула, госпођу Миру Живковић и питала је: „Ја знам шта сам чула, па ме занима да ли си ти чула исто што и ја?“, а онда сам поновила оно што ми је рекао владика. Она ме је мирно саслушала и рекла: „Хвала Вам госпођо Радмила, драго ми је што смо се чуле“. И прекинула везу.

НЕЗГОДАН СВЕДОК: Бивша конзулка Мирјана Живковић између владике и оца Јаковљевића

Шта се дешава после тога?

-После тога долази до владикиног неочекиваног испада, после кога су наши односи захладнели. Грци су најавили једну прославу и замолили ме да позовем Србе на ту свечаност. Грк који је најавио прославу дао ми је микрофон и ја сам почела говор исказујући им захвалност што су нас прихватили у њихову цркву када смо остали без наше. То исто су урадили 1963. године, када је у српској цркви дошло до раскола, а чему сам ја била директни сведок. У том моменту владика је скочио иза стола, уперио прст у мене и из свег гласа пред Грцима се раздрао да о расколу не сме да се говори и пошао према мени. Отац Живојин Јаковљевић, који је постао парох наше спаљене цркве, пошао је за владиком, као да је хтео да га повуче назад. Ја сам оставила микрофон и повукла се за свој сто. Две недеље после тога, после литургије пришао ми је отац Живојин и рекао да би требало да се извиним владики. Ја нисам сматрала да сам ишта погрешила и тако су наши односи захладнели.

Колико дуго познајете владику Иринеја?

– Упознала сам га пре него што је отишао у Аустралију као владика. Почетком 2014. године, када ме је први пут контактирао из Аустралије, искрено сам се ангажовала за њега да из Аустралије дође у Њујорк. Мислила сам да је то добро решење, имајући у виду да је он рођен и одрастао у Америци, да познаје овдашње законе, друштвене норме. Владика Митрофан, који је тада службовао, је био диван човек, али је требало добро знати како функционише Америка, како се овде ради. Ја сам о Иринејевом намештењу разговарала и са Његовом светости Патријархом Иринејем, са којим сам била у одличним односима. И због тога се сада кајем, јер сам направила страшну грешку.

– С друге стране, он је био веома захвалан док је трајало моје лобирање да дође у Америку, писао ми дугачка захвална писма. Називао ме је „достојном“. Касније, када је именован и дошао у Њујорк, тон његових писама се променио, како то често бива са људима када добију оно што желе.

Од паљевине цркве прошло је скоро пет година, а она још увек није приведена намени, тачније богослужењима. Ко је крив за то?

– Ја могу поуздано да кажем да је Владика Иринеј први и главни кривац за стравично тешку ситуацију у коју је довео нашу цркву и парохију. Владика је распустио чланство у цркви, ми парохијани четири године нисмо имали годишњу скупштину, апсолутно нисмо имали увид у то како је трошен новац за обнову, који је долазио из два извора, од осигурања и од донација које су у међувремену прикупљане. Владика се окружио себи блиским људима, попут извесног Дона Живковића, са којим је наводно сарађивао још у Аустралији.

ПЕТ ГОДИНА ЧЕКАЊА: Црква Светог Саве у Њујорку и даље је под скелама

Тај човек, по сопственим речима архитекта по професији, дошао је у цркву као добротвор, рекао да ће волонтерски радити на обнови, да би одмах потом отворио грађевинску фирму, на чији је рачун пребачен највећи део новца за обнову цркве. Никада нисмо знали да ли је икада расписан иједан тендер или био потписан уговор за радове који су извођени. Из Првог Повереништва за обнову храма које је владика поставио 1. јануара 2017. године, већ 24. јуна поднели су оставку председник, секретар, благајник и финансијски секретар, а у образложењу су навели: „Не можемо да наставимо као повериоци ако то значи да и даље имамо одговорност и дужност предвиђене Статутом, Правилником и Уставом, али ни са једним од овлашћења која су према њима дата. Аранжман који вам је потребан није оно што предвиђа тренутна управљачка структура према Статутима, Јединственим правилима и Уставу.“ Значи, Владика није радио по закону него га је кршио, узео је сву власт у своје руке, а они нису желели у томе учествују. За Дона Живковића су рекли да уопште није квалификован да ради тај посао.

Шта се дешава после те оставке?

– После њихове оставке владика Иринеј је именовано ново Повереништо, које је 14. маја 2019. суспендовао и пребацио управљање обновом на Епархију, тачније на себе, пошто је старо Повереништво открило неправилности и одбило да плати рачуне од неколико стотина хиљада долара (о чему је Сербиан Тајмс писао 2019. године), јер од пројектанта Дон Живковића и Грађевинског одбора нису добијали неопходну документацију која оправдава те трошкове. Покушали су преко адвокатске фирме која представља цркву да добију документацију и нису је добили, али су од владике добили решење да је Повереништво суспендовано, те да Епархија преузима реконструкцију храма и благајну парохије, из које ће епархијски финансијски секретар плаћати рачуне извођачу.

Повереништво је оспорило исправност владичине одлуке, и упутило молбу Светом Синоду и Његовој Светости Патријарху Иринеју молећи га да стави под своју заштиту и ауторитет Саборни храм и њену парохију. Владика Иринеј није успео да преузме црквену благајну у своје руке, али је именовао ново Повереништво које је потпуно под контролом владике, што значи да се и даље црквене паре троше како владика хоће, без икакве контроле. То се јасно видело у образложењу оставке Финансијског и Административног асистента Саборне Цркве Светог Саве, која је у јулу 2020. увидела да Повереништво није обављало своју дужност са трошењем новца. Уместо да прегледају фактуре које се исплаћују на велике суме долара, они су их једноставно плаћали. Када је питала Повереништво зашто не прегледају фактуре пре него што их исплате, одговор је био да је Повереништво овлашћено да одобрава сва плаћања. Било јој је јасно да је Повереништво, чији су чланови положили заклетву да ће да раде у најбољем интересу цркве Светог Саве, у ствари измећари, који одобравају све што им дође. „Ако бих остала на свом положају“, написала је тада госпођа финансијски асистент, „ја не бих више служила Саборној цркви Светог Саве него бих учествовала у несмотреном трошењу њеног новца“.

Шта се дешавало са донацијама?

–Такође, организоване су и донаторске вечере. Прва се десила крајем 2016. године у елитном делу Менхетна, у просторијама неке протестантске секте. Владика је пре тог догађаја сањао бајке, помињао Дивца и неку милионерку српкињу из Конектиката, очекивао да ће бити сакупљено неколико стотина хиљада долара. На крају је прикупљено укупно 103.000 $, а највећи донатор сам била ја, са 10.000 $. Године 2017. прикупљено је 73.000 $, док је приход 2018. спао на 32,000 $. Народ је све мање долазио и мање давао тако да је успех донаторских вечери толико опао да их више нису организовали.

Парохијани већ неколико месеци протестују испред резиденције владике, а два главна разлога су смена пароха цркве Свети Сава Живојина Јаковљевића и (не)именовање црквеног Одбора који је изабран још у септембру 2020. године.

– Он од Одбора који су парохијани изабрали тражи исто што је тражио и од прве Управе коју је он поставио, да њему препусте да доноси све одлуке, а да они буду одговорни за кршење Закона и Устава који из тих одлука проистичу. Али ови људи осећају одговорност и нису желели то да прихвате. Једино мислим да би били успешнији да своје напоре усмере ка томе да владика одобри изабрани Одбор, а да онда као легитимни преставници наше парохије и ми сви са њима тражимо да нам владика врати нашег доброг свештеника, оца Живојина. Ми немамо право да одређујемо ко ће бити свештеник, њега поставља владика. Али имамо право да захтевамо доброг свештеника, и право контроле над новцем који пролази кроз црквену касу, што нам владика ускраћује и тиме крши све законе.

ЦРКВА И ДАЉЕ ЗЈАПИ ПРАЗНА: Владика Иринеј са принчевским паром Карађорђевић Како мислите да решите тај проблем?

– Адвокат управо тражи најбољи правни пут да се овај проблем реши и дао је рок за одговор владике, или разговор са његовим адвокатом. Ако се тај предлог не оствари, адвокат зна шта је следећи корак, то је пут суда.

Шта је са Вашим личним случајем, да ли ћете реаговати на избацивање из цркве?

– Апсолутно. Моја част и углед су повређени овим измишљотинама о некаквим анти-црквеним активностима и ја ћу са мојим адвокатом одлучити о даљим корацима, врло скоро. Ја нисам пала са неба, имам углед, каријеру и постигнућа иза себе, 2011. године сам од National Ethnic Coalition of Organizations добила награду Ellis Island medal of honor, коју је пре мене добило пет америчких председника.

У међувремену је на дужност у цркви Светог Саве ступио нови свештеник Милан Драговић, кога је владика поставио уместо смењеног Живојина Јаковљевића…

– Доведен је свештеник кога је претходно владика западноамерички Максим сменио и отерао из парохије у Солт Лејк Ситију, где је направило скандал. На његове литургије долази мало ко, за Божић је било тек нешто више од двадесет верника. Огромна већина верника је против овога што владика Иринеј ради, против његове самовоље и безакоња.

Постоји информација да је компанија Дивалопмент Партнерс ЛЛЦ, која је својевремено нудила 80 милиона долара за „ваздушна права“ и даље заинтересована за њихов откуп?

– Наводно, они су поново ту, преговори су у току, с тим што сада преговарају са владиком Иринејем.

Има ли владика права да то прода без одлуке Одбора?

–Владика то право апсолутно нема. И не само да владика не сме то да уради без одлуке Одбора, него ни Одбор не сме то да уради без одобрења Скупштине чланова цркве. Али он по свему судећи жели да истера из цркве све нас који му сметамо, да би могао да доведе неке друге људе којима ће моћи да манипулише. У том смислу, моје избацивање је само први корак. Али неће успети, има много људи који су против њега и који му то неће дозволити. О томе најбоље говори чињеница да су наши кандидати на листи за Одбор у просеку добили око 80% гласова. Он мисли да ће успети наврат-нанос да угура у парохију неке људе који ће му помоћи да изгласа одлуку о „ваздушним правима“, али се вара. Као што се вара када је недавно изјавио како је црква једнако владика (Где је владика ту је црква) Не, владико, црква је народ, од Христа до данашњег дана, поручује на крају госпођа Радмила Милентијевић.

ОДУЖИТИ ДУГ ГЕНИЈУ: Професорка Радмила Милентијевић поред Пупиновог гроба у Њујорку

Михајло Пупин: Велика неиспричана прича

Прошле године Радмила Милентијевић је завршила писање обимне биографије Михајла Пупина, на којој је радила пуних десет година. Тако инспирисана, одлучила је да организује пренос посмртних остатака великог научника у Србију, а како сада ствари стоје, близу је циља.

– После дугогодишње потраге за Пупиновим потомцима, без чијих је потписа сагласности било немогуће пребацити његове посмртне остатке из Америке у Србију, успела сам да дођем до њих и ускоро би требало да се све то реализује. Ангажовала сам адвокатску канцеларију која управо завршава сву неопходну законску документацију, тако да се надам да ће земни остаци нашег великог Пупина ускоро кренути пут отаџбине.

Истражујући годинама Пупинов живот, госпођа Милентијевић је дошла до неких великих открића која је документовала у књизи која би до краја године требала да угледа светло дана на енглеском и српском језику.

– Од њега се много може научити јер је био сјајан, велики човек, невероватно успешан и популаран у Америци, човек који је у правом смислу те речи остварио оно што се зове „амерички сан“. Створио је невероватно велико богатство и стално га је делио, што је доста утицало и на мој хуманитарни и покровитељски рад. У овој ситуацији и прогону коме сам сада изложена мало ме теши његова судбина, јер и он је био прогањан и клеветан од стране неких наших људи у Америци, којима је увек био спреман да помогне.

Антоније Ковачевић, Serbian Times

Фотографије: Youtube/Прва, spc.rs, Azanja.weebly, Епархија источноамеричка

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.