Око 18.000 људи у Србији воде се као бескућници, а чак четвртина њих су деца испод 14 година. Ноћу под картонским крововима. На београдским улицама 2.000 малишана. У многим градовима нема процене.
Више од 2.000 деце живи на београдским улицама, обелоданили су недавно градски челници. Још најмање 500 њих обитава на улицама Новог Сада. За Ниш, Крагујевац и остале градове у Србији не постоје чак ни оријентационе процене. Свој овој деци заједничко је то што су испод линије сиромаштва, што су гладна, смрзнута, прљава, жељна свега…
Долазе нам малишани који не умеју да пусте воду на славини јер никада нису користили чесму и немају текућу воду. Многи први пут код нас гледају ТВ и виде рачунар – каже Далиборка Батернек Антонић из новосадског свратишта.
Према званичним подацима из последњег пописа, у Србији 445 људи буквално нема никакав кров над главом и живи у парковима, испод мостова и на улици. Још 17.842 њих спада у секундарне бескућнике: живе у картонским и нехигијенским насељима која сутра могу да буду срушена, без струје, канализације и воде. Спавају и у шупама, подрумима, баракама, шахтовима… Од тога, четвртина њих су деца млађа од 14 година (23 одсто). Занимљиво је и то што се 58 одсто бескућника изјаснило као Срби, а 32 одсто као Роми. Велики број њих враћен је у Србију у поступку реадмисије.
– Бројка од 2.000 деце на београдским улицама само је процена. Прецизних података нема, јер нико није радио озбиљније истраживање. Верујемо да их је на улици више – каже Мина Лукић, координатор београдског свратишта.
Према њеним речима, ова деца су често правно невидљива, немају основна документа и нигде се не воде у књигама. У београдско свратиште долази тек мањи број укупне популације – њих 240, најчешће Рома. Они по правилу живе у склепаним баракама с картонским кровом који пропада и цури под налетима снега и кише. По цео дан проводе у прошњи, сакупљању секундарних сировина, прању шофершајбни, свирању по аутобусима, продаји цвећа и папирних марамица… Међу њима има и деце без родитеља, али и жртава породичног насиља и радне експлоатације.
Раније је у Београду било неколико склоништа у различитим деловима града, где су групе малишана живеле у напуштеним становима или уџерицама, обично са једном нешто старијом особом. Сада тога нема. Деца спавају са родитељима, бакама или декама бескућницима, али по цео дан бораве на улици. На њој, практично, живе.
Зими су мокра и промрзла. Породице немају пара за дрва, па ложе пластику и гуму са отпада. Деца од тога масовно имају проблема с плућима.
– Многа од њих су у Свратишту први пут користила есцајг ве-це шољу, туш… У својим насељима понекад имају чесму, али не и струју. Нека деца долазе с хигијенским навикама, али много њих те навике нема. Учимо их да користе туш-кабину, делимо средства за хигијену њиховим породицама. Код нас могу да се окупају, да обуку чисту одећу, добију три оброка. Помажемо им и у учењу, набављању докумената, организујемо им радионице, водимо их једном месечно у позориште и музеј. Велики број те деце доживео је оно што ниједно дете у животу не би требало да искуси – каже Мина Лукић.
Нека од деце која долазе у Свратиште, мање или више редовно, похађају школу, али има и десетогодишњака који никад нису уписани у први разред и зато се уписују у вечерњу школу.
– Најтеже је радити с децом која немају подршку родитеља, а посебно уколико отац и мајка користе психоактивне супстанце. Имали смо браћу која су дувала лепак. Све што са њима постигнемо у Свратишту уруши се под дејством опијата или под утицајем незаинтересоване породице. Ти дечаци сада су у домовима – каже Мина Лукић.
Али има и светлих примера. Најновији су три девојчице, сестре, које су у септембру уписане у први разред. Сјајно су се уклопиле, а разред их је толико заволео да су сакупили новац да би све три отишле с њима не екскурзију. Пошто немају пара за ручак у продуженом боравку, девојчице буду у боравку до ручка, онда скокну до оближњег Свратишта да једу, и врате се у боравак да уче и играју се.
У Новом Саду свакодневно зими у Свратиште дође око 40 малишана, а лети њих 20-25. Они често мењају место боравка, посебно у време пољских радова или туристичке сезоне. Одлазе у Београд, Шабац или у унутрашњост. У Свратиште долазе и малолетне мајке са бебама, да их окупају, преповију и нахране. Тако најмлађи гост има тек неколико месеци, а најстарији 19 година.
– Наше правило је да дете не може у Свратиште за време тајања часова. Постигли смо резултате, па већина мање-више редовно похађа наставу. Отприлике један одсто деце не иде у школу. Наравно, помажемо им у учењу и изради домаћих задатака – каже Далиборка Батернек Антонић.
Школа
За свако дете, наводе у Свратишту у Новом Саду, шаље се допис Центру за социјални рад да је дете њихов корисник, а посебно се пријављују случајеви породичног насиља и занемаривања. Нарочито су, кажу, поносни на децу која упишу и заврше средњу школу, а таквих је тренутно двоје.
Око 700 „картонки“
* У Србији постоји око 700 нехигијенских насеља, од којих је око 140 само у Београду. У категорији неадекватног становања је и више од 15 одсто пренатрпаних станова чији житељи за себе имају мање од 10 квадратних метара по члану домаћинства.
* Такође, 12 одсто станова није саграђено од чврстог материјала, а њих 25 одсто нема канализацију. У таквим условима живе деца улице, а њихови родитељи често немају приступ здравственим и социјалним услугама.
В. Црњански Спасојевић, Новости
