У Ирској се у данас одржава референдум о укидању строге забране абортуса. Припреме трају чак и у Берлину, јер многи млади Ирци живе ван домовине. Али они ипак желе да отпутују у Ирску и дају свој глас.
Један трг у Берлину на неки начин је постао део Ирске: међу ирским заставама и натписом Unplugged for Repeal један рок-састав припрема се за наступ. И они желе да пруже подршку реформи устава Ирске којим би се коначно омогућило право на избор.
Многи млади сматрају да је одлука о абортусу довољно тешка за сваку жену и за сваки пар, и да се она никада не доноси лако и брзо. Зато им, кажу, „за то није потребна ни црква, ни државни прописи који им проповедају некакав лажни морал“. Они желе право на свој сопствени избор, јер ће они после тога морати да живе с том одлуком. Неће ни министар, ни свештеник.
То је мишљење Џули Хог из бенда Hawk. Она има 29 година и организује читав низ манифестација по Берлину. Каже да се први пут лично суочила са забраном абортуса у Ирској – онда када је дошла у Велику Британију и видела на хиљаде Иркиња које сваке године путују у суседну земљу на абортус. Написала је и песму о томе под именом Once Told.
„Желимо то да променимо“
Џули је живот довео у Берлин у мају 2017. У главном граду Немачке званично је евидентирано 2.800 Ираца. Многи од њих су млади и образовани. После економске кризе 2008, од око пет милиона Ираца, њих око 300.000 одлучило је да живи у некој другој земљи.
Али проблем су ирски прописи о учешћу на изборима односно референдумима. Ирска је једна од све мање земаља Европске уније где није могуће гласати поштом или из иностранства. Поврх тога, грађани Ирске који у иностранству бораве дуже од 18 месеци, губе то своје грађанско право.
И Џули Хог је једна од њих, али то је не спречава да искаже своје противљење законској забрани: „Мени је заиста важно да се окупе и Ирци у иностранству како би поручили нашим људима у домовини: ’Гледамо вас, разговарамо о вама и желимо то у неком тренутку да променимо’.“
И Дервла О’Мели већ скоро дванаест година живи у Берлину и нема право да гласа на овом референдуму. То је љути, мисли да није крива зато што се затекла у иностранству: „Ми смо потпуно обезвлашћени. Много Ираца је отишло, иако нису хтели да оду. Даблин је нарочито постао превише скуп за живот. Морали смо да напустимо домовину, али смо за њу још увек веома везани.“
Јадна смрт због „морала“
Свој чврст став о праву на избор формирала је после скандала из 2012. Индијска зубарка Савита Халапанавар, стара 31 годину, умрла је од тровања крви пошто су у ирској болници одбили да ураде абортус. Отада је Дервла О’Мели активна у Берлину међу Ирцима који тамо живе: „Организовали смо и протесте пред амбасадом Ирске и дошло је много људи. И сами смо били изненађени. Било је толико туге и беса због тога што се тако нешто догодило у земљи из које потичемо.“
Зато многи Ирци у иностранству желе да овог петка (25. маја) отпутују у своју домовину како би учествовали на референдуму – ако то још могу. Једна од њих је и Сара Меграт која студира у Берлину. Али она то финансијски себи једноставно не може да приушти.
Пријатељи су јој указали на групу на Фејсбуку Abroad for Yes која помаже људима да се врате у домовину и то не само из Берлина или Париза, но и из Банкока или Сиднеја. Група има већ око 1.300 чланова. Правно, то би у најбољем случају могло да се сврста у сиву зону: по правилу, закони забрањују било какву имовинску корист за оне које испуњавају своје грађанско право избора – па макар то била и само бесплатна аутобуска карта до изборног места.
Сваки глас је важан
Али чланови групе не замарају се правним детаљима, јер, на крају крајева, нико заиста не може да зна шта ће неко да заокружи на референдуму. Код Саре је то функционисало одлично: „Стварно је било лако. Послала сам поруку и рекла нешто као: ’Здраво свима, ја сам студенткиња у оквиру програма Еразмус у Берлину. Погледала сам датуме – да одем кући, то би ме коштало негде између 150 и 200 евра. Волела бих да одем и да изађем на референдум, али не могу себи то да приуштим.’ То сам написала око десет сати пре подне, а већ у два по подне куповала сам карту за пут кући. Моћи ћу да одем и да гласам и то ме стварно радује.“
Берлински трг на коме се одржавала манифестација, брзо се напунио људима. Било је и знатижељних Немаца, али се углавном могао чути типичан ирски енглески језик. Лорна и њено друштво упустили су се у расправу, да ли се уопште исплати толики труд враћати се у Ирску да би се учествовало на референдуму. Лорна подсећа на референдум који се одржао 2015. о браку за истополне парове и где је такође на хиљаде Ираца дошло из иностранства како би поручили шта мисле о томе.
„Мислим да је то било изузетно важно и да је то био један од разлога што је референдум прошао. Млади Ирци из читавог света дошли су у домовину јер их се то тицало и желели су да о томе одлуче. Мислим да ће то бити тако и овога пута: треба довести људе кући и треба их одвести на референдум.“
„Желим да будем уз храбре жене“
Џули Хок такође се спрема за пут у домовину. Без обзира на то да ли има право да бира или не, њој је то и више него само да дâ свој глас. Јер можда се ради о историјском тренутку за Ирску, земљи у којој су конзервативни кругови и црква и даље изузетно утицајни. Тек средином деведесетих у Ирској је дозвољен развод брака, све до осамдесетих је било практично немогуће добити чак и анти-беби пилулу.
„То ће бити викенд пун емоција, без обзира на то шта ће се догодити. Али осећам да морам да будем код куће са женама мог живота. То је занимљиво, јер вероватно много Иркиња никада нису о томе отворено разговарале. Чак ни ја нисам о томе разговарала са својом мамом. Али сам уверена да је и она за право на слободан избор. Она зна да се ја за то залажем, али ипак желим да будем уз њу у том тренутку. Желим да будем уз читаву ту генерацију, уз жене које су се деценијама бориле за то своје право.“
