Легенда српског глумишта Бранка Веселиновић данас је напунила 100 година.
Рођена је у давно заборављеној Аустроугарској, у Старом Бечеју. Од тада се променило незамисливо много тога на овим нашим просторима, али не и Бранкина очараност животом и једноставност са којом она пролази кроз те своје дане. Она свакодневно црта, пише, ради вежбе, слуша музику до поноћи, обилазе домове за пензионере, али и децу. Објавила је и књигу за децу.
У Музеју књига Адлигат је 10. септембра отворен легат Бранке Веселиновић, а Југословенско драмско позориште ће 17. септембра прославити њен 100. рођендан, у сарадњи са Министарством културе и информисања и Скупштином града Београда.
Иако је за нас непојмљиво колико је она, у ствари, велика глумица, са искуством које ретко ко од нас може и да замисли, Бранка сада гура хуманост у први план и скоро свакодневно одлази да забавља и помаже пензионерима и деци, а за своје године каже:
– Живити и доживити, што кажу Војвођани. Неко ми је из Америке пожело срећан рођендан. Послао честитку. Тамо сам била три, четири пута. Негде је неко записао и сетио се – добила сам честитку. Опет, неко други каже:“Јао! 100 година!“ Нема „јао“. Јутрос сам лепо устала. Вежбала. Слушам музику до поноћи. Нека лепа предавања. Сликам сваки дан. Ту су ми бојице и оловчице. Свеска. Да ли ће то бити цветови или нешто друго, није важно. И не мора да буде вредно. Вредно је живота. Неки људи који дођу у моје године, неке колеге, неће да се показују у јавности у овим годинама. А мени је слатко када ми је прошле године у позоришту пришла једна жена и љубазно ми рекла: „Јао, госпођо, што ви личите на покојну Бранку Веселиновић!“ – прича Бранка.
Наша глумица каже да је сећање враћање у прошлост и да би требало говорити шта сте радили као млади.
– А жеља сама долази. То је живот. Нисам само била глумица у позоришту. Нека кажу људи себи: „Узми нешто, почни. Учи. Реци нешто на руском, мађарском, немачком, француском“. Учила сам и чешки. Била сам три месеца пред рат у Паргу. Од амбиција које имате и на које навикнете, а да нису себичне, претеране, препотентне, може да се живи. Кадгод сам ишла на рођендане видела сам веселе жене и мушкарце, који имају 90 година. Певају, смеју се, имају приредбе и сликају. На такве сусрете сам ишла – прича Бранка о својим посетама пензионерима, које сада чине њену свакодневицу.
– Ако се бавите хуманим радом, онда није срамота или тешко да се оде код пензионера и да их забављате. А имам можда више година од неких који или немају где или су болесни или су изгубљени, сами – каже она.
О хуманости
Хуманост је нешто чега се та велика глумица никада није одрекла. А, носи је из куће, још док је била мала девојчица.
– Живели смо у Новом Саду док сам била дете. Моја мама, која је била учитељица, била је и у Црвеном крсту. Тата је био професор у Матици српској. Имала сам осам година када сам питала маму: „Зашто стојиш на ћошку са неком малом чинијицом?“, а она ми је одговорила да скупља паре за болесну децу и друге болесне. Од младости се деца уче хуманости – каже она и додаје да мајку и оца памти по томе што су ишли на разне сусрете и вечере код других људи.
– А, онда су сви они долазили код нас. Волим све нације. Била сам у Руском заводу две године, па лепо говорим руски. Чланица сам Дипломатског кора жена и говорим мађарски, француски, немачки, чешки… Мама и тата су говорили језике. Тако су се они и код куће разговарали. Живели смо у доброти и љубави – прича Бранка и сећа се да је била код човека који пише ногом:
– То треба издржати. Да не пустиш сузе. И сада сам се најежила када сам се сетила неких сусрета. Поготову, кад су нервни болесници. Играте и забављате их, а они одлазе. Не љутим се. Као да нисам приметила. Неко каже: „Нећу да идем! То ме узбуђује“, док ја осећам потребу да некога забављам – открива она.
У кући смо говорили у стиху
Живо јој навиру сећања како се у њеној кући сликало, писало и говорило у стиху.
– Имали смо породични хор. Клавир. Није било велико господство, него пријатељство, непосредност на коју сам још тада навикла. Била сам најмлађе дете од нас шесторо. Као мала, стално сам нешто глуматала, рецитовала.
Ја сам пример
Бранки мало смета што велики број уметника нема времена или не воли да се слика и даје интервјуе.
– Па то би требало неко да прочита и да се научи да можеш у 100. години да живиш као ја. И зашто да се бојим или да се устручавам? Важни су добра воља и здравље, уз поштовање живота, а не страх од појављивања – каже Бранка и одмах додаје да је најважнија у животу – вера.
– Не говорим само о хришћанској. Свако своју веру има. Него о вери у љубав, у живот. Треба да забављате тешке рањенике, који немају неке делове тела. Идете. Тешко вам је. Требало би их бодрити да могу да се смеју. Нисам то чинила да бих дуго живела. Нисам готова. Има многих који нису готови, а који имају преко 100 година. Питају ме неке жене у позоришту: „Бранка, докле?“, а ја кажем: „Извини што сметам.“ Битно је да не осетиш да си толико стар. Ја расуђујем, сликам, пишем – каже та велика глумица.
Млађа
Бранка седи међу многобројним фотографијама покојног мужа Млађе Веселиновића, али и оним на којима се види њена породица. Каже да свако јутро разговара са њима. Недостаје јој Млађа:
– Упознала сам га у позоришту. Није био глумац, него официр. Рецитовао је. Када га је чуо, Бојан Ступица је рекао да је примљен у позориште и да остави војску. Ево, он је ту, у мом срцу. Стално га имам. Кад сам га упознала био је потпуковник. За три месеца постао је члан позоришта. Моја драга кума Мира Ступица питала га је да ли има девојку. Он је рекао да нема, она њему да ни ја немам момка. Рекла је још да нас двоје будемо заједно. И много нам је био леп живот. Преко 60 година.
Пронашла сам живот сваштарски
Бранка каже да је пронашла живот – сваштарски.
– Ово није само шта си радио, него порука људима. Учила сам од других. Ишла сам на сусрете инвалида који дивно пишу песме. Једног дана ћу бити покојна. Пензионери који живе у унутрашњости не знају понекад шта ће са собом. Не треба тако. Измисли шта ћеш да радиш! Како ја? Стално нешто сликам. Имала сам три продајне изложбе својих слика, а тај новац је ишао деци. Ја и даље мислим у стиху. Зашто ми је изборано лице. Али, није оно само изборано, оно је изморано. Ја морам да пишем и дишем, говорим и стихове створим. Тако смо имали у кући. Пљуштали су стихови. Ја морам сваки дан да мислим у стиху. Ја смем, зато не мрем!
О Бранки
Бранка Веселиновић је студирала Глумачку школу при Народном позоришту у Београду од 1936. године. После две године студија, са 19 година, отишла је на праксу 1938. године у Српско народно позориште у Новом Саду и постала глумица, играјући у представи „Карлова тетка“. У Новом Саду је играла до 1940. године, када је прешла у Београд. Показивала је велики таленат за хумор и сатиру.
Била је удата за глумца и преводиоца Млађу Веселиновића (1915-2012). Венчали су се 30. септембра 1948. године. Са Млађом је основала Фонд Бранке и Млађе Веселиновић за помоћ деци са инвалидитетом. Бранка Веселиновић доживотни је амбасадор УНИЦЕФ-а. Добитница је многих плакета, награда и признања за свој глумачки и хуманитарани рад, као што су Орден рада са златним венцем, Нушићева награда за животно дело, Стеријина награда, Вукова награда и многе друге. Посебно се ангажовала у хуманитарним приредбама за децу, мада није имала деце. Била је блиска пријатељица са Десанком Максимовић, Миром Ступицом и многим другима.
Када је 1964. године награђена Стеријином наградом, у жирију је, између осталих, био и Меша Селимовић. Захваљујући њој и Млађи додељује се Награда „Бранка и Млађа Веселиновић“ од 2012. године. Досадашњи добитници су Небојша Глоговац, Александра Јанковић, Војин Ћетковић и Наташа Тапушковић.
Она је наша најстарија глумица.
Радмила Бриза, Блиц
