Обележавамо сто година постојања организације коју је основао славни војвода Степа. За резервне војне официре ишли најбољи младићи.
Равно век традиције баштини Организација резервних војних старешина Србије. На предлог војводе Степе Степановића, основана је 15. септембра 1919. године, на прву годишњицу пробоја Солунског фронта. Легендарни командант са Цера, Колубаре, Доброг Поља и Козјака, желео је да то буде дан обједињеног, двоструког сећања – на саборце који су се борили за слободу Србије и на дан када су солунци незаустављиво кренули у ослобођење отаџбине.
Од оснивања до наших дана, резервне војне старешине су по речима професора др Милојка Николића, председника Савеза организација резервних војних старешина Србије (СОРВСС), увек били ризница кадрова за одбрану земље, увек на располагању држави и народу. данас је то „армија“ од 20.000 људи обучаваних у школама резервних официра, или током шестомесечног курса, а неки и у ратовима.
– Наши чланови су стручна лица из области за које су се школовали, професионалци који су завршили факултете, а накнадно су школовани за резервне официре и подофицире – каже Николић. – Поседују вредна искуства, проверене лидерске способности и квалитете који их и у миру препоручују за укључивање у штабове за ванредне ситуације, командовање и вођење цивилне заштите и одбране, до учешћа у супротстављању тероризму, организованом криминалу и борби против корупције. У евентуалном рату они морају одговорити изазову командовања јединицама резервног састава, ако треба, и дати живот за отаџбину. У НАТО агресији погинула су 33 резервна официра и подофицира.
Подсећа наш саговорник да су за школовање за резервне војне старешине одувек бирани најбољи младићи:
– Они су касније постајали значајне личности у јавном, културном, привредном и спортском животу Југославије и Србије. Многи од њих су говорили да су управо у ШРО стекли искуства која су им била водиља кроз живот. Међу њима су Михаило Петровић Алас, Милутин Миланковић, Димитрије Туцовић, Станислав Винавер, Александар Дероко, Никола Пашић, браћа Рибникар, Стеван Јаковљевић, Арчибалд Рајс, Коча Поповић…
После Другог светског рата, у зависности од рода војске, широм Југославије имало је више ШРО. Најпознатије су биле у Задру, Сарајеву, Рајловцу, при ВМА у Београду, а најчувенија у Билећи. Та војна пошта – В. П. 3215 – остала је и дан-данас упамћена по својеврсном „дрилу“ који су полазници ШРО пролазили. То је најбоље представио Винко Марковски, командант батаљона 96. класе у књизи „Не мрдај у строју“:
„В. П. 3215 Билећа. Када добију позив с назнаком ове адресе, премру. Та их обамрлост држи док не напусте ту адресу, а неке и много дуже. Никоме не признају да су били у војсци ко није био на тој адреси. Када добију позив да служе војни рок у В. П. 3215, све им је јасно, али је касно.“
Школу резервних официра пешадије у билећкој касарни завршили су многобројни познати уметници, професори, новинари, политичари… Међу њима Властимир Ђуза Стојиљковић, Фабијан Шоваговић, Реља Башић, Љуба Тадић, Јован Јанићијевић Бурдуш, Душко Јанићијевић, Вујадин Бошков, Драгослав Шекуларац, Благоје Видинић, Станиша Стошић, Мића Орловић, Воки Костић, Бранко Ћопић, Игор Мандић, Данило Киш, Милорад Додик, Љуба Поповић…
– Угојио сам се само у војсци – причао је Ђуза Стојиљковић. – Био сам шест месеци у Билећи, у Школи резервних официра, у првој генерацији која је била у тој касарни. Тада није било језера испод Билеће, него река Требишњица извире па после неколико километара понире. Та вода из камена је чудо. Пио сам три-четири литра дневно и јео два хлеба. Од тога сам се угојио поред свих напора.
Услове у Билећи издржао је и Душан Трнинић, некадашњи првак југословенског балета. Говорило се тада да „стројев корак на херцеговачком камену газе најскупље уметничке ноге Југославије“.
„Саборци“ Киш и Љуба
Почетком шездесетих година прошлог века у билећкој ШРО, истовремено су били сликар Љуба Поповић и књижевник Данило Киш. Њихови „саборци“ причали су да се Поповић и поред свих обавеза изборио да буде „кључар“ Војничког клуба у ком је повремено сликао, а да је Киш свирао усну хармонику четвртком на приредби „Весели четвртак“. Остало је упамћено и да су те 1961, у флашама за боје Љубе Поповића војници шверцовали „покоју ватрену капљицу“ у касарну.
Шекијеве муке на обуци
У ШРО у Билећи, 1963. стигао је и већ славни фудбалер Драгослав Шекуларац:
– Првих дана мог боравка у Билећи мештани, млади и стари, данима су запоседали жичану ограду гарнизона да би видели Шекија. Многи, притом, нису веровали да сам то ја. Вероватно сам им изгледао далеко неугледније од оног свемоћног Драгослава Шекуларца чију су фигуру и лик формирали слушајући преносе утакмица на радију. Обуку смо, најчешће, изводили на Хаџибеговом брду, где је зими бријао оштри северац, а лети убијале несносне врућине. Носећи пушкомитраљез знојио сам се више него на најтежим утакмицама у Звезди и репрезентацији… Тешко оружје вукао сам и болестан. Температура 40 степени. Нисам хтео да кажу: види га, Шеки врда. Никада се нисам понашао као некаква умишљена звезда.
Јелена Матијевић, Новости
