Када је Серђо Леоне шездесетих година залудео свет својом трилогијом о доларима, шпагети вестерни доживели су прави бум у свету.
Аудио – визуелна форма са све звиждуцима, звуковима шибања бичем и макљажа пиштољима у потрази за ловом никога није остављала равнодушним. И док је револвераш Клинт Иствуд тумарао Холивудом и италијанским равницама, један Шумадинац ће крагујевачку фабрику конзерви заменити позоришним даскама а касније и каубојским мамузама и шеширом. Његово име биће Драгомир Бојанић Гидра, или једноставно по американски – Ентони Гидра.
Шумадијски шпагети каубој
Гидра је своју југословенску филмску каријеру започео 1955. глумећи углавном у епизодним улогама. Једно време глумио је и у позоришту (члан Југословенског Драмског од 1964. до 1966.) Ипак, како је глумац био немирног духа, желео је и да се опроба са “оне стране Јадрана”. Наш Хенри Фонда играо је у десетак италијанских вестерна где је стекао велике симпатије публике и критике. У филму “Балада о револверашу” (Ballata per un pistolero) из 1967. који је режирао Алфио Калтабиано, Бојанић је за улогу добио чак и утицајну филмску награду Nastri D’Argento. Такође, неке од његових запажених улога су и у филмовима “Ђанго – Последњи убица” (1967), “Метак у чело” (1968) “Шериф звани чутура” (1968), “Нека ти Бог опрости… Али ја нећу” (1968) и “Мој револвер… моја правда” (1969).
Нашег Гидре ћемо се у тим филмовима сећати као снажног, неустрашивог каубоја који је више трошио метке него речи. Хладног и челичног погледа, представљао је страх и трепет за мушкарце, али и „смрт“ за жене. Бржи од своје сенке, а још када додамо његово маестрално пуцање револвером иза леђа, слика о нашем јунаку је као из стрипова – Талични Том на шумадијски начин. Како се Серђо Леоне крајем шездесетих окренуо све амбициознијим пројектима, нискобуџетне копродукције које су користиле његов фазон и даље су опстајале. Тако је и наш Гидра, као Марко из суве дреновине, успевао да извуче максимум из улога својом харизмом и маестралном глумом. Да су Ентонија Гидру Американци упознали на платну, Клинт Иствуд би се стопио у масу безличних статиста. Када размислимо , можда смо остали ускраћени и за неки велики окршај или двобој. Вероватно би засенио рецимо и све оне глумце у познатој екранизацији обрачуна код О.К. корала.
Шаљивџија и боем
Када је филмска продукција цветала у бившој нам Југи, Гидра је био један од најомиљенијих у глумачком друштву. Није било догађаја а да Гидра не обрне неки штос. У срцу и души боем, као многи наши књижевници и глумци тога времена, живот нашег глумца је био пун анегдота. У филмовима је сцене испијања ракије понављао више пута, жалећи се да је заборавио текст и тражио да му донесу нову туру како би је снимио поново. Да је волео кафане, сви су знали. Кад год би стизао хонорар, поготову онај италијански, знало се да туре плаћа Гидра. Често би ушао у кафану наручивши стомаклију, подигне чашицу, испије до последње капи, спусти је, окрене се и изађе напоље. Познато је да је ћерку и жену испред породилишта дочекао са троје кола пуних музичара из Скадарлије.
Драгомир Бојанић Гидра је био маестралан у збијању шала. Једном је чак био ухапшен због вицева о Титу. Када су му његови дошли у посету, затекли су га како забавља полицајце тим истим вицевима. Чак је и у болници, када је био тешко болестан, засмејавао пацијенте и медицинске сестре које су му кришом давале цигарете.
Иако ћемо га најчешће памтити као Хер Жику Павловића из филмског серијала “Жикина Династија”, он је био и више од тога. Пре свега маестрални глумац и боем који својом лукавошћу тамани противнике како у шпагети вестернима тако и у партизанским филмовима. Заволели смо и тог неспретног грмаља Микулу у “Отписанима”, вечито припитог и неприлагођеног алкоса који у пресудном тренутку бира да пређе на страну Добра у борби Добра и Зла. Нећемо заборавити ни двобој у Златном буренцету са пријатељ Миланом, додуше, не онај револверски но боемски.
Дакле, Ентонија ће се сећати Италијани, али Србима ће заувек остати Жика.
Ђорђе Асановић, Бистро.рс
