У брдовитим пределима ариљског краја, махом доминирају куће грађене у шумадијском стилу, понека брвнара или вишеспратница.
На узвишењу изнад реке Велики Рзав, на такозваној Стојића стени, академски сликар Љубивоје Јовановћ изградио је ни мање, ни више него – дворац.
„Кад сам као дечак из суседног села Северово пролазио ка школи у Ариљу увек сам задивљено гледао у ову стену, а куће које су се овде налазиле огледале су се у реци, то је био призор као са најлепших разгледница и још тада сам помислио како би било лепо да једног дана живим баш ту“, прича Љубивоје.
Да неки снови ипак постају стварност доказ је управо овај Ариљац, јер је сплетом животних околности плац купио управо на Стојића стени и осамдесетих година прошлог века почео је са градњом куће. Током радова, сасвим случајно кућа је постала дворац, на ком се налазе куполе у чешком стилу, али и права византијска купола.
„Кућа сама по себи није велика, кад се све сабере око неких стотину квадрата. Никад не могу рећи да је потпуно завршена, јер на њој увек има посла. Грађена је у еклектичком стилу и као моја уметничка дела шаље романтичарску поруку. Чувам небо испод ког сам рођен, а лепше је ако то чините из дворца. За његову изградњу ручно сам довлачио изузетно стар и квалитетан камен, уградио сам око 100 кубика, тако да се може рећи да је и ова грађевина мојих руку дело“, каже овај сликар из Ариља.
Дуго је велелепни дворац у Ариљу био мистерија за мештане, али и за многобројне путнике намернике. Због шиљатих кула и специфичне куполе, они који нису ариљксе горе лист често су овај замак мешали са неком од богомоља које се налазе у овом крају.
„Једном је група наших туриста из Горњег Милановца, обучена у традиционалну српску ношњу, кренула уз брдовите стазе које воде до куће, у рукама су носили свеће. Изглед их је подсетио на цркву, и зато су кренули да се горе помоле и запале воштаницу. Били су одушевљени кад су чули да се ради о приватној кући. Пошто је изграђен, планирано је да у дворцу буду одржаване одређене уметничке манифестације, али од тога нажалост није било ништа“, присећа се Љубивоје.
Данас су у највишим кулама овог несвакидашњег замка у срцу Србије, гнезда свили голубови, баш као у старим српским дворцима. У приземљу Љубивоје живи са супругом, а део куће претворио је у атеље у ком и сада, иако је ушао у осму деценију, неуморно слика и пише. Инспирације му, како каже, не мањка.
