Док је годинама живео у Панчеву, словеначки композитор, а по души Србин, Даворин Јенко створио је мелодије које су постале веома популарне са обе стране Дунава и Саве.
Када је прешао у Београд, истакао се као хоровођа Првог београдског певачког друштва и капелник Народног позоришта.
Постао је признати композитор за велики број драмских комада с певањем, какви су били чувени “Ђидо”, “Сеоска лола”, “Потера”, “Прибислав и Божена”, “Врачара”, и, наравно, “Маркова сабља” из које је изашла прва српска химна.
Добар глас у народу је стекао и компоновањем песама за хорове као што су “Двори Даворови”, “Сабљо моја димискијо”, “Што ћутиш, Србине тужни”. И после Јенкове смрти извођене су му увертире “Косово”, “Српкиња”, “Александар”, а две његове композиције добиле су звање националних химни. Поред “Боже правде”, то је словеначка “Напреј, застава Славе”.
Јенко је био члан Матице српске, а од 1869. и члан Српског ученог друштва, претече Академије наука и уметности. У београдском Народном позоришту, у којем се запослио 1871, Јенко се поред компоновања и припремања хорова прихватио и обучавања глумаца у певању. Позван је да припреми музику за комад “Маркова сабља”, па је компоновао музику будуће српске химне онако, успут.
У то доба сматрало се да је Србе више задужио романсама које се и данас певају као народне: “За тобом ми срце жуди”, “Где си душо, где си рано”. Штавише, зли језици су му замерали да је за “Боже правде” само преправио аустријску химну “Боже спаси (цара Франца)”. У Београду је Јенко радио до 1912, до две године пред смрт, а онда се изненада вратио у Љубљану. Разлог је била смрт његове најближе пријатељице, глумице Веле Нигринове, која је такође била Словенка. Када је и Јенко умро две године касније, на његовој сахрани се свирала његова композиција “На гробих”.
Аустријске власти, које су Даворина Јенка сматрале српским подаником, нису му дале покоја ни после смрти. Тестаментом, који је написао ћирилицом, Јенко је део оставштине је наменио школовању сиромашних српских студената, али је његову последњу жељу Министарство правде у Бечу оборило, изговарајући се тиме што су Србија и Аустрија већ биле у рату и да су сви међудржавни споразуми постали неважећи.
Лепоте Србије
