Данас славимо Стевана Синђелића, оличење спрског јунаштва и бескомпромисне борбе до последњег даха, али се и присећамо Ћеле-куле и крвавих последица српске неслоге.
Данас се (према старом календару) навршава 215 година од Боја на Чегру, у коме се жртвовао славни српски јунак војвода Стеван Синђелић, чије је презиме од тада међу Србима синоним за јунака.
Синђелић (Свилајнац 19. мај 1770. – Чегар, 31. мај 1809) био је ресавски војвода за време Првог српског устанка и један од највећих српских јунака. Погинуо је у бици на Чегру 31. маја 1809. дигавши у ваздух барутану, себе и шанац пун Турака и тако у Срба постао симбол јуначког жртвовања за националне циљеве.
Стеван Синђелић рођен је у селу Војска код Свилајнца, у Ресави, од оца Радована и мајке Синђелије. Његов отац, угледни занатлија Радован Ракић, је умро врло млад, па се Стеванова мајка, Синђелија, преудала у село Грабовац. Зато су га људи по мајци Синђелији прозвали Синђелић. Стеван је завршио црквену школу у Миљковом манастиру и постао момак код ресавског оберкнеза Петра Јаковљевића из Гложана, кога су дахије посекле 1804. у Сечи кнезова, где је Стеван упознао и Карађорђа.
Синђелић је учествовао 1805. године и у славном боју на Иванковцу, после ког је именован за војводу, а кад је 1806. заснован Делиград он се готово редовно од тога доба налазио у тој јужној српској војсци. У тој је војсци дочекао и дан своје смрти – дан највеће славе српског јунаштва и српског имена.
После смрти кнеза Петра сва власт у Ресави прешла је на Синђелића, који ју је онда подигао да се прикључи устанку који је већ букнуо у оближњој Шумадији и околини Пожаревца. У селу Грабовцу постоји спомен кућа српског војводе Стевана Синђелића, а у његовом родном селу Војски подигнута му је биста.
Командант „преко везе“
Чегарска битка остаје као битка крвавог биланса и легендарне славе. Сматра се да је у њој погинуло око десет хиљада Турака и више од четири хиљаде Срба. Буна против дахија је 1804. године прерасла у Први српски устанак (или Српску револуцију). Покушаји Турака да угуше устанак нису успевали, низале су се победе устаничке војске на Иванковцу (1805), Делиграду и Мишару (1806), ослобођен је и Београд.
Те 1809. године борба је зашла у четврту, најтежу годину. Почетком марта обновљен је Руско-турски рат, па је и Карађорђе одмах почео да спрема устаничку војску са циљем да заузме Ниш. Уместо сигурног освајања стратешког града, Правитељствујушчи совјет српски надгласава Карађорђа и одлучује да војска крене у четири правца како би се проширио устанак на остале српске крајеве. Ионако оскудни број устаника (највише 50.000 бораца) дели се на још три правца – према Санџаку, Босни, Видину.
У почетку, операције су се успешно одвијале и јединице под Карађорђевом командом априла 1809. победиле су Турке код Сјенице и код Сухог дола у Новопазарском санџаку, чак су се сјединиле са неким деловима црногорске војске. Истовремено, устаници под вођством Луке Лазаревића продрли су преко Дрине у Босну. Али онда следи несрећан потез Вожда, који је одредио судбину битке за Ниш, а можда и целог устанка. Карађорђе, под утицајем своје десне руке војводе Младена Миловановића, за команданта нишког фронта не поставља прослављеног војводу Петра Добрњца, него неспособног Милоја Петровића – Трнавца, трговца и кума Младеновог. Међу устаницима то одмах изазва незадовољство и неслогу, а посебно су били озлојеђени Петар Добрњац и Хајдук-Вељко.
Подељене су војводе, једни били да се одмах заузме Ниш, а други да се сачека. Срби су се укопали у Каменици, Матејевцима и Чегру у 6-11 шанчева. Пошто су ипак чекали, а Дунав се излио па Руси нису могли преко у доњем току, Турци су на располагању имали велико појачање.
Битка на Чегру
Стеван Синђелић се са 2.000 Ресаваца укопао на коси Чегру испод села Каменице. На располагању му је било три хиљаде пешака и три топа. Његов положај био је најближи Нишу, па су Турци испадајући из Ниша увек коњицом, пешадијом и артиљеријом најпре ударали на његов шанац. Турска војска која је бранила Ниш, под командом Хуршид паше, имала је 36.000 војника и неколико батерија топова, који су били укопани на брду Винику и на зидинама нишке тврђаве. Са тих положаја Турци су повремено бомбардовали устаничку војску.
Међутим Синђелић је јуначки држао свој положај и задавао је Турцима толико невоља, да је говорио: „Ниш је мој!. Ја ћу први ући у њега!“ Уз то су Турци извели успешну тактичку варку и слањем једне јединице према Гургусовцу (Књажевцу), измамили Хајдук Вељка, а за њим и Петра Добрњца, да напусте своје шанчеве. Турци су онда могли да свом силом ударе на чегарски шанац.
Отпор Срба је био велики, али када су се ровови око шанца испунили турским лешевима, преко њих је прешао следећи талас турске војске и упао је у шанац. За време те битке српска војска из других ровова гледала је шта се дешава, али није долазила у помоћ, јер им није дозвољавао Трнавац. Само је у помоћ кренуо, мимо забране, млавски војвода Матејић, али је закаснио.
Синђелић се јуначки борио и командовао трчећи са једнога места на друго, све док турска војска у огромном броју није упала у српски шанац. Пошто је Синђелић знао какав ће бити исход борбе рекао је свима да се спасавају, а он сам је пришао лагуму, у коме је био сав барут и муниција. Турци су кренули према њему, а он је из свога пиштоља опалио у барут. Страховита експолозија однела је у ваздух Синђелића и све Турке у шанцу.
После погибије Синђелића српска војска се у расулу даде у бежанију ка Делиграду, „а пред њом тада иђаше далеко напред Милоје“. Због тога га је доцније народни суд осудио прво на изгнанство а потом и на смрт.
Ћеле кула
После Синђелићеве јуначке погибије, нишки паша је нудио награду за сваку српску главу. С лешева погинулих српских бораца секли су главе и доносили у нишку тврђаву. Са тих глава скидали су кожу и мишиће а остављали читаве лобање са мало косе да од њих зидају „кулу од лобања“ (ћеле на турском значи лобања). Одране коже са глава пунили су памуком и слали султану у Цариград.
Ћеле-кула је четвороугаоног облика, висока пет метара, а направљена је од 952 лобање изгинулих српских родољуба. Међу њима налази се и лобања Стевана Синђелића. Када је крај Ћеле-куле 1833. године прошао велики француски песник Ламартин, застао је и записао у свом Путопису: „Ове лобање и ова човечја лица, огуљена и побелела лица од кише и сунца, облепљена са мало малтера, образовала су славолук, који ме је заклањао од сунца. На неким је лобањама још преостала коса која се лепрша на ветру као лишај и маховина… Рекоше ми да су то лобање поубијаних Срба у последњем устанку за слободу.“
Модерна Европа се згражавала. То је утицало на саме Турке да кулу поруше, а те планове хтео је да спроведе Мидхар паша (1861 – 1868). Међутим, нишки Турци пружили су жесток отпор, па је тако сачуван један значајан споменик из крваве прошлости.
Крај устанка
Неуспех Срба код Ниша омео је успехе на свим другим фронтовима. Да Турци не би долином Мораве дошли од Београда (већ су заузели Сокобању, Делиград, Сталаћ, Јагодину и Пожаревац), Карађорђе је морао да напусти Санџак, а руски изасланик Константин Родофиникин и београдски митрополит Леонтије беже из Београда. Зову и Доситеја Обрадовића, али он одбија да напусти народ. Ситуација је толико безнадежна да Карађорђе чак нуди Србију као протекторат Аустрији.
Устанак окончава потпуним поразом Србије 1813. године. Годину дана пре тога, Русија је с Турском закључила Букурешки мир, због напада Наполеона, који је као једну тачку предвиђао и аутономију Србије. Срби на то нису пристали и већ 1813. Турци су са свих страна нападају Србију и освајају је. Карађорђе са најугледијим старешинама бежи прво у Аустрију, а затим у Русију.
Други српски устанак (1815-1817), који доводи и до формалне аутономије Србије хатишерифима султана из 1830. и 1833. године, предводи Милош Обреновић, претходно пославши главу Карађорђа, главног супарника, султану у Цариград.
Хронограф / Мондо
