Процедура може да буде и по хитном поступку, и да се моментално реагује и током дана и ноћи са циљем да дете буде смештено у сигурно окружење.
Децу која су жртве породичног насиља надлежне институције, уколико их изместе из биолошке породице, у највећем броју случајева смештају код блиских сродника или у хранитељску породицу. Међутим, постоје несрећни малишани који поред тортуре коју су доживели, своје детињство морају да проведу у установама. Углавном су то деца ометена у развоју, а међу њима има и оних код којих је здравствени проблем настао услед малтретирања које су доживели од родитеља.
Нејаке жртве изневерене од родитеља чија је улога да брину, пружају безусловну љубав и негу, након физичког или сексуалног насиља и трауме кроз коју су прошли, у појединим случајевима морају и да се суоче са чињеницом да ће о њима до пунолетства бринути државне институције.
Кад се утврди да се родитељ према свом детету понашао зверски, бригу о злостављаним малишанима преузима Центар за социјални рад, са циљем да им се обезбеди безбедно окружење. Уколико се родитељи судском одлуком трајно лише родитељског права, из Центра ће прво покушати дете да сместе у сродничку, затим у хранитељску породицу, а ако се за то не стекну услови, жртва мора да буде смештена у прихватилиште.
Прихватилиште „Звечанска“
Центар за заштиту одојчади деце и омладине познатији под називом „Звечанска“ по улици у којој се налази, има три прихватилишта у коме су деца смештена по узрасту.
– Ми имамо шест објеката у Београду, а у оквиру њих су и прихватилишта. Једно је за децу од нула до три године, друго за децу од три до седам и треће прихватилиште од седам до 18 година. Покривамо све узрасте а између осталог прихватилишта се баве и децом која су изложена различитим врстама насиља, с тим да је прихватилиште намењено старијој деци посебно намењено деци која су изложена злостављању због обуке коју имају радници – започео је разговор за Телеграф.рс Зоран Милачић директор Центра за заштиту одојчади деце и омладине.
Захтев за смештај у прихватилиште подноси Центар за социјални рад са општине на којој се злостављање догодило. Процедура може да буде и по хитном поступку, и да се моментално реагује и током дана и ноћи са циљем да дете буде смештено у сигурно окружење.
Остајање у прихватилишту је ограничено.
– Деца у прихватилиштима могу да бораве највише шест месеци по Уредби, односно одлуци Министарства, а у том периоду ми радимо на детрауматизацији детета. Након тога мора да се нађе решење, а ако дете не може да се смести у сродничку или хранитељску породицу, домски смештај у оквиру наше установе је крајња варијанта – рекао је Милачић.
У домском смештају у највећем броју случаја остају деца са неком врстом посебних потреба.
– Углавном се ради о деци за коју се утврди да имају одређене развојне сметње, да имају неких психичких проблема који не могу да се третирају у хранитељству. Развојни проблеми не морају бити последица злостављања, али могу бити и узроковани насиљем који су доживели, нарочито ако се ради о тежим случајевима злостављања као што је сексуално или физичко тешко злостављање – закључио је разговор за Телеграф Зоран Милачић директор Центра за заштиту одојчади деце и омладине.
Тренутно се у „Звечанској“ налази неколико деце која су физички или сексуално злостављана и то су малишани који имају изнад десет година.
Незамисливо је да родитељи својој деци могу да нанесу било какав бол, а нарочито да га физички или сексуално злостављању. Поједину децу мама и тата не штите, већ их животно угрожавају, а трауме које задобију носе кроз цео живот и са њима се боре. Нажалост, дешава се да са својом патњом морају да се носе у државним институцијама, усамљени, уплашени, злостављани од стране најближих, од маме и тате како су их вероватно називали док су трпели најстрашније облике злостављања.
Ивана Влајковић, Телеграф
