Док хода београдским асфалтом, бивајући удаљен само неколико метара од бучне свакодневице, ретко ко размишља о томе да му се под ногама простире читав један подземни музеј на отвореном. Београд није само савремена европска престоница, он је слојевита географска и духовна читанка стара седам миленијума. Овде су се сударале империје, рађале и умирале цивилизације, градили се каструми и мостови. Ипак, док са дивљењем читамо историјске чињенице о нашим прецима који су, знајући за ред, подизали град на ушћу Саве у Дунав, неминовно се намеће оно горко, шаљиво, али и превише тачно поређење: док су некадашњи житељи остављали непроцениве културне слојеве, ми данас често остављамо само – некултурне трагове.
I део: Ушће које памти све – Праисторија и римски темељи античког Београда
Београд представља град изузетно бурне историје и једно је од најстаријих урбаних средишта у Европи чије трајање сеже чак 7.000 година у прошлост. Простор око великих река Саве и Дунава привлачио је људе још од палеолитског периода. Из старијег каменог доба потичу значајни остаци људских костију и лобања неандерталаца, откривени у каменолому код Лештана, у пећини на Чукарици, као и у близини Бајлонијеве пијаце.
Временом се живот на овом простору интензивирао. Остаци културе млађег каменог доба пронађени су у Винчи, Жаркову и у Горњем граду, изнад ушћа Саве у Дунав. Многа данашња насеља широм београдске околине директно леже на културним слојевима ранијих праисторијских насеобина. Међу њима се посебно издваја Винча, која спада у ред најзначајнијих насеобина и културних налазишта праисторијског периода. Археолошке ископине потврђују да је подручје Београда било интензивно насељено, а да се његово становништво бавило плужном земљорадњом и пратећим привредним делатностима. На локалитетима као што су Роспи ћуприја, Горњи град, Карабурма, Земун и Винча откривене су некрополе бронзаног и металног доба, као и многобројни докази различитих културних утицаја.
Долазак Келта и настанак Сингидунума
Праисторијску епоху прате велике сеобе племена. Око 600. године пре Христа овим простором прошла су трачко-кимерска и скитска племена, док су у III веку пре Христа стигли Келти.
За присуство келтског племена Скордисци везује се стварање првог утврђеног насеља под именом Сингидунум, које се у историјским изворима први пут помиње 279. године пре Христа. Саму етимологију имена чине речи „синги“ (што означава нешто округло) и „дунум“ (утврђење или град), мада постоји и претпоставка да потиче од имена трачког племена Синга, које су Келти овде затекли. Материјалних трагова самог келтског града готово да нема, осим што су на локалитетима Карабурме и Роспи ћуприје пронађене некрополе са уметнички вредним предметима овог ратничког племена. Знатно већи траг остао је у духовној култури становништва Сингидунума, чији су се келтски елементи касније помешали са римским античким утицајима.
Римска власт, легије и стварање лимеса
Римљани су завладали Београдом почетком I века нове ере, задржавши га под свом влашћу пуна четири века. Прву римску војну посаду чинили су војници мезијских легија, а из тог раног периода потичу занимљиви гробови у облику бунара откривени на Тргу републике и другим локацијама. У саставу римске империје тада се, поред Сингидунума, налазио и Таурунум (данашњи Земун), чиме су оба места постала кључна војна упоришта на утврђеној римској граници — чувеном лимесу.
Прави процват Сингидунум доживљава 86. године наше ере доласком славне IV Легије Флавија Феликс (Flavia Felix). Тада је на Горњем граду изграђено прво камено утврђење квадратног облика (каструм), чији се фрагменти и данас могу видети на Калемегдану. Изглед Таурунума из тог доба је мање познат, али се претпоставља да се налазио на месту данашњег Доњег града.
Захваљујући свом значају, Сингидунум стиче градска права у II веку после Христа за време владавине цара Хадријана. Војнички капацитети града додатно добијају на важности у III веку, када цар Аурелије напушта Дакију, а Горња Мезија добија нове границе дуж десне обале Дунава. У том периоду Сингидунум постаје средиште хришћанске епископије, а нешто касније у њему се рађа и будући римски цар Јовијан Флавије Клаудије.
Урбанистички трагови антике који и данас трају
Уз војни логор, Римљани су насељавали и ветеране својих легија како би чвршће обезбедили границу. Временом је настало велико насеље праволинијске основе, са улицама које се секу под правим углом. Најлепши доказ за то је што су поједини урбани елементи сачувани до данас у положају београдских улица: Узун Миркове, Душанове и Краља Петра. Правоугаони облик задржао је и Студентски трг, који почива на темељима некадашњег римског форума са термама, откривеног пре тридесетак година.
Преко реке Саве постојао је мост који је директно спајао Сингидунум и Таурунум, чинећи овај крај важном друмском раскрсницом за провинције Мезију, Дакију, Панонију и Далмацију. Моћни војни пут — Via militaris, који је водио са запада преко Сирмијума (Сремска Митровица), Сингидунума и Виминацијума (Костолац) све до Византа, био је штићен низом утврђења. Такве бедеме и станице налазили смо широм данашње територије града, укључујући:
- Mutatio ad Sehtum (Мали Мокри Луг)
- Castra Tricornia (Ритопек)
- Mutatio ad Sehtum Militare (Гроцка)
Поред овог правца, велики значај имао је и пут који је повезивао рударска насеља на Авали, Космају и Руднику, док су многобројни трагови материјалне културе — попут гробница, споменика, скулптура, керамике и римског новца — пронађени широм околних села.
На међашима царстава
Велика прекретница догодила се 395. године поделом Римског царства на Источно и Западно. Сингидунум тада постаје гранични град у саставу Византије. Овакав нов положај трајно је одредио судбину града, претварајући га не само спону различитих цивилизација и културних утицаја, но и у кључни саобраћајни и стратегијски стуб читавог Византијског царства.
Тако је Сингидунум кроз векове мењао своје господаре, али му је судбина увек била иста — да буде на ветрометини различитих култура, мостовима спојен са светом, а барикадама брањен од невоља. Данас, када пролазимо поред античког Форума на Студентском тргу или корачамо Узун Мирковом, можда бисмо корисну лекцију могли да научимо баш од тих римских легионара и келтских ратника. Јер, данас Београд не руше туђе легије, но они који су се наметнули као његови нови господари: племе новопечених дошљака са асфалтним манирима чобанске некултуре, којима је највећи домет цивилизације да униште клупу, затрпају реке смећем и оставе свој лични белег на сваком новообновљеном зиду. Најбољи пример тог варваризма види се управо у Винчи, светски познатом археолошком локалитету, где су никле дивље, бесправно подигнуте викендице (у ствари, виле) директно на праисторијским слојевима, док им је Електродистрибуција уредно увела струју и поставила бројила. И тако, док се поносно хвалимо са седам миленијума трајања, све озбиљније прети опасност да нам од целокупне историје на крају остане само оно што је неко некада случајно затрпао под земљу — пошто ову надземну, савремену пустош коју систем још и награђује, једва да вреди и помињати.
Наставиће се…
