Воз са децом искочио је из шина у Хрватској 5. августа 1949. године. Званични подаци говоре о 15 погинуле деце, сведоци тврде да је број знатно већи, несрећа је заташкана од стране власти
Тек почетком 21. века у јавност су почели да излазе интервјуи са сведоцима, попут Жарка Рогана и Рудија Аљиновића, који су као дечаци преживели ужас код места „Свети Петар у Шуми“, у Хрватској. Њихова сведочанства била су потресна и узнемирујућа, али су отворила и Пандорину кутију нагађања.
Био је то призор из најгорих ноћних мора. У 9 сати и 44 минута, у петак, 5. августа 1949. године, воз број 9702, препун дечјег смеха и узбуђења, претворио се у гомилу згужваног метала и вриске.
Деца из Загреба и Београда, многа од њих ратна сирочад, путовала су на заслужено летовање у одмаралиште у Медулину. Међутим, при самом уласку у железничку станицу Свети Петар у Шуми, на прузи која повезује Пазин и Пулу, воз је искочио из шина. Локомотива и првих пет вагона прошли су скретницу, али је остатак воза нагло скренуо на други колосек, што је изазвало ланчано превртање вагона.
У тренутку, дечје снове о мору прекинула је језива трагедија која ће деценијама остати једна од највећих и најмистериознијих несрећа у историји бивше државе.
У Југославији се ћутало о несрећи
У јеку заоштреног сукоба Тита и Стаљина, вест о трагичној смрти деце у железничкој несрећи сматрала се претњом слици о стабилности и напретку социјалистичке Југославије. У новинама, попут Вјесника, Борбе и Гласа Истре, није било ни помена о трагедији. Странице су биле испуњене пропагандним насловима о успесима петогодишњег плана, пребаченим радним нормама и изградњи пруге Лупоглав – Шталије, чији су се радови одвијали недалеко од места несреће.
Тек почетком 21. века, интервјуи са сведоцима, попут Жарка Рогана и Рудија Аљиновића, који су као дечаци преживели ужас у Светом Петру у Шуми, почели су да се објављују јавности.
Различите приче су кружиле у јавности
Њихова сведочења била су шокантна и узнемирујућа, али су такође отворила Пандорину кутију спекулација. Говорило се да је број жртава далеко већи него што се незванично помињало. Неки су тврдили да је погинуло и до 90 деце, а да су власти намерно прикриле праве размере катастрофе. Шириле су се приче о саботажи, о погрешно постављеној скретници, па чак и да је велика количина нафте намерно просута по железничкој прузи.
Једини званични траг било је кратко саопштење Министарства унутрашњих послова Народне Републике Хрватске, објављено два дана после несреће, у којем се наводи да је „14 деце из Загреба изгубило живот“ и да је касније једно дете преминуло, чиме је број жртава порастао на 15.
Међутим, сећања сведока говорила су другачију причу. Кума Жарка Рогана, која је била на идентификацији тела на загребачком Мирогоју, тврдила је да је избројала чак 34 ковчега. Ова бројка постала је део легенде о заташканој трагедији. Родитељи у Загребу, одакле је већина деце, панично су тражили информације, али званичних одговора није било.
Без одговора скоро 75 година
Питање „шта се заиста догодило“, остало је без одговора скоро 75 година, а преживели су носили трауму незнања тачног броја својих погинулих пријатеља, узрока несреће, нити да ли је ико икада одговарао за њу.
Прекретница у расплитању мистерије догодила се недавно, када је историчар Мартин Превишић у Архиву Југославије у Београду пронашао кључни документ: студију под називом „Кратак извештај о несрећи на железничкој станици Светог Петра која се догодила 5. августа 1949. године“.
Испливао кључан документ који је Тито видео
Документ, састављен за информацију самог Јосипа Броза Тита, на првој страници носи његове иницијале и кратку напомену: „Видео. Т.“ То је био непобитан доказ да је државни врх био потпуно свестан катастрофе, али и да је свесно одлучио да је заташка. Извештај од дванаест страница, уз седам страница фото документације, коначно је понудио званичну верзију догађаја. Према документу, у несрећи је погинуло осамнаест људи – петнаесторо деце и троје одраслих. Последња жртва, дечак, преминуо је од задобијених повреда у болници у Ровињу.
Шта је узрок несреће
У извештају се као највероватнији узрок несреће наводи људска грешка. Истрага је утврдила да је композиција воза у Загребу била погрешно састављена, без поштовања правила о распореду вагона према њиховој тежини. Тежи вагони су се налазили иза лакших. Приликом уласка у станицу Свети Петар у Шуми, вероватно због кочења или прекомерне брзине на кривудавом колосеку, тежи вагони су својом масом притиснули лакши вагон (број 32 440) испред себе, подижући га са колосека, после чега је ударио у скретницу и онеспособио га. То је проузроковало да остатак воза скрене на погрешан колосек и преврне се.
Међутим, чак и у званичном извештају се осећа дух времена. Истражитељи су оставили отворену могућност „неке непријатељске акције“, односно саботаже, јер се „знало куда воз иде“ и да на тако захтевном терену неправилно распоређени вагони могу довести до несреће. У вези са несрећом ухапшено је девет особа, углавном железничког особља, али до данас није познато да ли је некоме суђено.
Документи откривају и детаље о организацији спасавања. Први су у помоћ притекли радници са станице, а убрзо су стигли и припадници поморске ауто-школе, одељења унутрашњих послова из Пазина и Пуле, као и дванаест војних и цивилних лекара. Сва деца су до 14 часова пребачена у болнице у Пули и Ровињу. Лакше повређени су неколико дана касније послати на летњи одмор у Медулин, док су тела покојника касно увече 6. августа возом кренула у Загреб ради идентификације.
Вечерњи.хр / Блиц / Хронограф
