Читам и не схватам… Русија верује обећањима са Запада и усменим договорима са њим.
Знам да смо ми, православни Словени, наивни, прекомерно милосрдни и кад не би требало, али да толико пута запињемо за исти камен, а да га приликом следећег проласка истим путем не заобиђемо или, што је боља варијанта, не шутнемо – заиста је зачуђујуће.
Управо тако, несхватљиво, понаша се руска дипломатска служба на челу са министром спољних послова Сергејем Лавровим, несумњиво највећим дипломатом нашег времена, исказујући разочарање због изостанка реализације усмених договора који су, како тврди, постигнути на састанку председника Руске Федерације Владимира Путина и његовог америчког колеге Доналда Трампа у Енкориџу 2025. године о начинима за прекид рата на релацији Русија – Украјина, као да највећа држава на свету није научила лекцију у којој увек пише да Запад не поштује ни писане споразуме, а камоли усмене.
Та наивност не само да кошта времена, новца, него је цена плаћана, и још увек као непостојећи неизмирени дуг, бива сервисирана у људским животима руских војника и цивила у текућој епизоди Украјинске кризе, која траје 12 година.
Оставимо ли по страни лажна обећања дата Михаилу Горбачову да се НАТО неће ширити на исток, ка Русији, дата још почетком 1990-их, а потврђена у декласификованим документима безбедносне службе САД, поглавље ове приче почело је потписивањем два мировна споразума у белоруској престоници Минску 2014. и наредне године, када је руска страна, мада поучена прљавом улогом Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) везаном за „случај Рачак“ 15 година раније, испала наивна дозволивши ОЕБС-у да формално надгледа (време је показало) крхко примирје између украјинских снага и (про)руских одбрамбених јединица у Луганској и Доњецкој области, а ова то искористила да жмурећи пушта Украјинце у нападе на слабо наоружане и недовољно бројне припаднике територијалне одбране Донбаса и цивиле.
Шта тек рећи на велеобрт с почетка Специјалне војне операције (СВО), када је украјинска страна током преговора одржаних у Истанбулу пристала на руске услове, Русија повукла трупе иако су оне стигле надомак Кијева, а онда је из Уједињеног Краљевства Велике Британије и Северне Ирске у воде Босфора упловио торпедо у лику и делу Бориса Џонсона, тадашњег премијера ове монархије, под чијим притиском су Украјинци одустали од договореног, враћајући малтене СВО на почетак.
Русију и њену власт преварила је и сама Турска, која географски не припада Западу, али политички гледајући је, фактички, део тог војно – политичког табора, када је претпрошле јесени на слободу пустила припаднике неонацистичког „Азова“, јединице Националне гарде МУП-а Украјине, познате по бестијалним злочинима над украјинским Русима и проруски опредељеним Украјинцима, који су јој, према споразуму, додељени „на чување“. Мада је Сергеј Лавров љутито реаговао на овај потез турске стране, ипак је економски интерес везан за енергетске пројекте ове две државе, уистину важан за снабдевање целе Европе па и Србије, (п)остао битнији од свега.
Као да то није довољно, шеф турске дипломатије је после сусрета са својим украјинским колегом Андрејем Сибигом прошлог месеца изјавио да би у евентуални, прижељкивани, мировни споразум између зараћених страна требало унети и поморске гаранције, а „Турска је пристала да предводи поморску компоненту“ договорену са својим савезницима.
То, суштински, значи да та евроазијска држава претендује и на контролу упловљавања и испловљавања бродова у/из луке Одеса, која је предмет атака руских снага због злоупотреба у испоруци оружја и војне опреме Украјини, лажно декларисаних као увоз – извоз хране и другог материјала у цивилне сврхе.
Иначе, Одеса и област чији је она центар, има огроман геостратешки и безбедносни значај за Русију, што због близине Крима, што због ушћа Дунава и Придњестровске Молдавске Републике, у којој Руси (и Украјинци) живе у страху од непријатељски настројене Републике Молдавије и њене „сестре заштитнице“ Румуније. Зато званична Москва, уколико нема намеру да ослободи Одесу од шовинистичког, неонацистичког режима Володимира Зеленског и његових трупа, и анектира је, мора ултимативно захтевати да тај град, основан одлуком руске императорке Јекатерине Алексејевне Романове (Катарине Велике), постане кондоминијум саме Русије, (остатка) Украјине, Европске Уније, Сједињених Америчких Држава и, евентуално, Уједињеног Краљевства.
Људи из врха руске власти јесу у једном тренутку схватили да се мора „окренути лист исписан меким политичким словима“, па су наредили жешће акције своје војске на украјинском фронту, али на дипломатском још увек не показују да су сила. Јер, разлика између моћне државе и силе је у томе што ова друга наступа заповедно, посебно према преварантима, а Запад и његови савезници су се доказали у кршењу свих правила, договора и потписаних споразума.
Док Бела кућа и њени подређени спроводе садистичку репресију над „непослушним“ државама и народима – сетимо се отмице венецуеланског председника Николаса Мадура, претњи упућених Куби о могућој инвазији на ту земљу и насилног свргавања Канелове власти, финансирања и координисања у рушењу власти и отцепљењу северних делова Малија, притисака на Никарагву, поништавања и елиминације из изборне трке Калина Ђорђескуа у Румунији, крађе изборне победе проруских снага у Молдавији – Кремљ свој одговор на ове поступке своди на осуду, док се као уплашено дете, које погнуте главе стоји пред вршњаком–насилником, понаша у случају везаном за наређење Канцеларије за контролу стране имовине САД (ОФАК) упућено „Гаспромњефту“ о продаји Нафтне индустрије Србије, који не само да заповедно и искључиво наступа у тој намери, него и одређује коме руски сувласник НИС-а може да прода свој удео у власништву.
Где су озбиљне узвратне мере?
Роберт Бродви звани „Мађар“, командант јединица беспилотних летелица украјинске војске, јавно вас исмева хвалећи се тиме колико су вам генерала само њему подређени убили. И ви ништа!
Зашто званична Москва никад отворено не подржава себи наклоњене политичаре и странке на изборима ван Русије, сем у најближем окружењу? Запад то деценијама редовно чини у целом свету и отворено им у томе помаже: медијски, логистички, финансијски, а кад то није довољно – онда и војно.
Стали сте делимично на пут терору НАТО пакта, ЕУ и њихових савезника, али да би се човечанство отарасило њихове безобзирности и бахатости, потребно је поставити им непремостиве препреке формулисане у реченици: „Доста је!“ Да стану већ једном.
Цео слободарски свет то од Русије очекује!
Део коришћених извора:
– https://www.pravda.com.ua/eng/news/2026/09/15/8053518/
–https://www.aa.com.tr/en/turkiye/turkish-foreign-minister-calls-for-continuation-of-istanbul-talks-on-russia-ukraine-war/4000013?utm_source=chatgpt.com
– https://www.b92.net/info/svet/268032/brovdi-ubijen-ruski-general/vest
– Опширно о Украјинској кризи читајте на : https://www.exyufudbal.in.rs/biblioteka/testament-besmrtnih3
