За члана Високог савета судства, институције која одлучује ко ће судити у овој земљи, предложена је особа која је девет година студирала приватни факултет
Правосуђе у Србији данас бере горке плодове „реформи“ које су демократе започеле још 2009. године — система који је, уместо најбољих, наградио најпослушније. Управо из тог система изникла је и најновија срамота: за члана Високог савета судства, институције која одлучује ко ће судити у овој земљи, предложена је особа која је девет година студирала приватни факултет који у време њеног дипломирања није чак ни имао акредитацију.
Реч је о Братислави Коловић Недељковић, судији Првог основног суда у Београду, кандидаткињи коју је, како сазнаје „Политика“ из добро обавештених извора, лично предложила Јасмина Васовић, председница Врховног суда Србије.
Диплома без акредитације
Факултет који је Коловићева завршила, „Правни факултет за привреду и правосуђе“ у Новом Саду, добио је акредитацију тек 10. јула 2009. године, док је она диплому стекла 2008., дакле у време када та установа није имала ни формално право да издаје дипломе. И уместо да се отвори питање одговорности и провере валидности њених докумената, у највишим правосудним круговима данас се расправља о њеној кандидатури за Високи савет судства — као да је реч о врхунском стручњаку, а не о симболу системског урушавања правосуђа.
Према наводима њених колега из Првог основног суда, Коловић никада није имала значајне предмете. Њен посао се, кажу, углавном своди на административне обавезе, док је у јавности познатија по организацији свечаности и интерних догађаја. „Није правник у пуном смислу те речи, али има уредне табеле и редовно присуство“, цинично коментарише један од саговорника из суда.
Политички покровитељи и „чисто лице“
Иза кандидатуре стоји, како наводе извори, управо председница Врховног суда Јасмина Васовић, која већ дуго има кључну улогу у кадровској контроли правосуђа. Њено име се, готово без изузетка, помиње у свакој причи о утицају, сукобу интереса и постављањима у судској хијерархији.
После афере са судијом Снежаном Бјелогрлић, која је током свог мандата у ВСС поставила сопственог супруга за председника суда у Ивањици, Васовићева је, по свему судећи, морала да пронађе ново „чисто лице“ које би представљало наводно освежено лице судства. Али управо то „чисто лице“ данас постаје симбол понижења струке, порука свима који су годинама учили и радили да знање не значи ништа без политичког покровитељства.
„Фабрика диплома“ из Новог Сада
Додатну тежину овом случају даје и репутација установе на којој је Коловићева студирала. Под окриљем „Привредне академије у Новом Саду“, овај правни факултет био је у центру више афера због издавања спорних докторских диплома у време када установа није имала акредитоване постдипломске студије.
У јавности су се појављивали докази да су неки радови проглашавани докторским без формалних услова, а на списковима су се нашли и појединци који никада нису бранили дисертацију пред признатим академским телима. Иако афера никада није до краја расветљена, оставила је дубоку сенку сумње да је реч о „фабрици диплома“ која производи кадар за институције, па и за правосуђе.
Деградација система
Случај Братиславе Коловић Недељковић јасно показује колико је српско правосуђе заробљено у мрежи личних и политичких веза. Уместо да буде простор за најстручније и најморалније, судство све више постаје систем у којем је лојалност важнија од закона, а дипломе без покрића вреде више од година учења и рада.
Предлог да особа са неакредитованом дипломом уђе у Високи савет судства није само срамота без преседана, већ и доказ да је време да се темељно преиспитају сви који данас одлучују ко ће сутра судити у име народа Србије.
