Пошто је завршила Медицински факултет у Београду, Вера Неговић из Врњачке Бање почела је да учи немачки.
Са супругом кује планове о селидби у ову земљу у којој се нада да ће моћи да ради посао за који се школовала.
„Трошкови живота су скоро исти у Србији и Немачкој, али су зато тамо плате веће“, каже Вера за ББЦ на српском.
Радила је неколико послова након студија у Београду, али је већ пет година „на бироу“ и живи у родном месту.
Иако се редовно јавља, из Националне службе за запошљавање је нису звали с препоруком за посао.
„Довољно сам чекала. Стално говоре да нам фале кадрови, а ево ја сам тако дуго без посла“, каже Вера.
Свесна је да јој неће бити лако у почетку, али каже и да су лекари у Србији плаћени 500-600 евра месечно, а тамо четири до пет пута више.
Људи из унутрашњости Србије, попут Вере, све чешће се одлучују за живот у страним земаљама, него у Београду или неком другом већем граду, показује истраживање Географског факултета о миграцијама становништва.
- Истраживање Географског факулетета рађено на узорку од 3.000 људи: селидбу у иностранство подржава 46 одсто испитаника.
- Подаци ОЕБС-а кажу да је од 2000. године до почетка 2019. године Србију напустило 654.000 људи
- Највише одлазе млади између 15 и 24 године
Лакше је „преко гране“
У истраживању које је спровео Географски факултет између осталог пише и да је више није тренд да само високообразовани млади мигрирају.
„Доступност информација је велика захваљујући интернету, па и нижеобразовани појединици лакше увиђају да није тако тешко наћи место за себе у Франкфурту, Милану, Бечу, Цириху, Паризу“, каже за БиБиСи на српском доктор Петар Васић са Географског факултета.
Он наводи и да миграције становништва за Балкан нормалне појаве.
„Јаке миграције су карактеристичне за ово поднебље. Такође, овде је константно постојала замена становништва миграцијом“, каже за БиБСи на српском др Петар Васић са Географског факултета.
Он објашњава да управо због тога данас у Србији готово не постоји особа која нема блиског рођака и пријатеља у иностранству.
„То умногоме олакшава одлуку да се преселе у иностранство“, каже Васић.
Током 2018. године 122.193 особа променило је пребивалиште, односно трајно се преселило из једног места у друго, наводе у писаном одговору за БиБиСи на српском из Републичког завода за Статистику. Завод, међутим, не располаже подацима о томе колико људи мигрира у иностранство.
„Овде само кукају како је страшно“
Дајана Николић из Смедеревске Паланке студира архитектуру у Нишу, али планира да настави школовање у Бечу.
Она каже да још није била у ситуацији да је Србија разочара, али да верује да је тако нешто сигурно чека.
„Била сам у Америци током лета, радила сам, видела сам да су живот, плата и стандард бољи. Знам да то није случај овде“, каже Дајана за БиБиСи на српском.
Додаје да управо ти бољи услови живота и услови рада, чине људе срећнијим и задовољнијим.
„А то овде није случај. Овде само кукају“, каже Николић.
Васић сматра да слично размишљају и други који одлазе из земље.
Он каже да је довољно само да се осврнемо на разлику у просечним платама између градова у унутрашњости Србије и иностраних зарада.
„Тако се пред поједнца не ставља нарочито тежак избор у томе да ли ће посао потражити у Краљеву, Лесковцу, Чачку, Шапцу, Зрењанину, Смедереву или у негде у иностранству“, каже Васић.
Додаје да постоји и не тако мали број људи који не одлазе у иностранство због егзистенције, јер „желе да живот проведу у извесном окружењу и уређеном систему, али размишљају и о томе да деци обезбеде живот са далеко више опција и са бољим образовањем“.
„Локал-патриотска осећања све су слабија што у значајној мери олакшава одлуку о пресељењу у иностранство“, сматра Васић.
Решење се не назире
С обзиром да је готово половина људи у истраживању изразила намеру да оде из земље из неекономских разлога, за овакву ситуацију брзог решења нема.
„Свакако би са растом животног стандарда, исељавање требало да спласне, али далеко већи проблем представљају неекомонски разлози“, каже Васић.
Додаје да ће вероватно проћи деценије до тренутка када разлози који нису финансијске природе почну да јењавају.
Мање место– живот с мање стреса
Ипак, има и другачијих примера. Војин Кличковић је у Београду рођен, ту је одрастао, школовао се и радио неколико година.
Затим је добио добру пословну прилику од фирме у Крагујевцу.
„Овај посао за мене је пре свега каријерни скок, а с друге стане без подршке супруге и породице не бих се одлучио на овакав корак“, каже за БиБиСи на српском Кличковић.
На новом послу је упознао још људи који су уместо посла у Београду прихватили посао у Крагујевцу, а дошли су из Ниша, Неготина, Зајечара, Свилајнца.
„Доста њих је посао прихватило и због бољих животних услова, мирније средине, нижих трошкова живота“, каже Војин.
Он је приметио да је у мањим срединама посебно изражено одсуство добрих и искусних кадрова, управо због великих миграција и да су велике фирме које послују по мањим местима у Србији принуђене да квалификоване људе проналазе често у Београду.
Би-Би-Си на српском
