Били су вешти, искусни, говорили су више језика. Дошли су у Загреб крајем 18. столећа као трговци, а већ у другој и трећој генерецији загребачки Срби били су моћни банкари, политичари, добротвори. Осим што су подигли готово половину палата на Тргу бана Јелачића, оснивали су загребачке банке, позоришта, школе, помагали сиромашнима…
Загребу су дали готово све, а заузврат – остали заборављени. Шта се догодило с њиховом имовином? Зашто су избрисани из колективног памћења? Потомак угледне загребачке српске породице, диригент Павле Медаковић, после пола века долази у Загреб како би открио трагове својих предака који су обликовали лице града.
Павле Медаковић (Београд, 11. октобар 1953) је српски диригент. Дипломирао је 1978. на одсеку за дириговање београдског Факултета музичке уметности у класи професора Живојина Здравковића. Има две магистратуре: у Бечу на Универзитету за музику и сценску уметност 1982. у класи професора Карла Естерајхера и у Београду на ФМУ 1990. у класи професора Јована Шајновића.
Уметничка каријера Павла Медаковића
Уметничку каријеру започео је још за време студија 1975. године, када је постао други диригент у Хору АКУД Бранко Крсмановић, са којим је освојио две прве награде на такмичењу хорова у Београду 1976. године (за најбоље свеукупно хорско певање на такмичењу и за премијерно извођење задате композиције). Исте године учествовао је у оснивању Камерне опере у Београду и био њен први диригент. Опера је била основана при ФМУ, а касније је постала самостална. Са овом опером у току пет година, од 1976. до 1981. године успешно је остварио седам премијера: Сеоске певачице, Валентина Фиоравантија; Разочарани муж, Доменика Чимарозе; Свилене лествице, Ђоакина Росинија; Просидба, Лучана Саија; Дјамила, Жоржа Бизеа, Како насамарити господина Пурсоњака, Душана Радића и Чаробна виолина, Ј. Офенбаха. Гостовао је у многим градовима тадашње СФРЈ – три пута је учествовао на Фестивалу камерне опере и балета у Осијеку, затим на Фестивалу у Сарајеву и Мокрањчевим данима у Неготину. На Фестивалу савремене музике у Удинама (Италија) извођењу „Просидбе“ присуствовао је и сам композитор Лучано Саи, некадашњи уметнички директор Миланске скале и Фестивала у Верони. Две године 1978. и 1979, као један од оснивача оркестра, био је асистент диригента Борислава Пашћана у Младим филхармоничарима Београда (данас, Филхармонија младих Борислав Пашћан).
На усавршавању је био у Француској код диригента Пјера Дервоа, једног од најзначајнијих француских диригената као и у Немачкој код Сергиу Челибидакија.
Шеф диригент Симфонијског оркестра Мостар и мостарског Хора Абрашевић био је од 1983. до 1985. године. У том периоду одржао је око 70 концерата. Диригент Хора Абрашевић у Београду постао је 1986. године. Од 1988. године је шеф диригент Уметничког ансамбла Станислав Бинички. Био је уметнички руководилац и диригент Оркестра Женес музикал (Јеunesse musicale) на манифестацији Француско-југословенска музичка недеља две године (1981. и 1982). Године 1996. и 1997. као диригент хора водио је Летњу духовну академију у Студеници. Наступао је са водећим домаћим оркестрима а за Радио и ТВ реализовао више трајних снимака. Од априла 2000. године био је директор Београдске филхармоније. Гостовао је у многим земљама Европе – Италији, Немачкој, Аустрији, Бугарској, Пољској, Француској, Шпанији – сарађујући са угледним симфонијским оркестрима као што су Дрезденска филхармонија, (био је први српски диригент који је наступио са овим оркестром), Филхармонија Игњац Падеревски у Пољској (са којим од 1986. до данас има успешну сарадњу као гост-диригент), Симфонијски оркестар у Севиљи (Шпанија). Сарадњу је остварио и са Филхармонијом у Бургасу и граду Русе (Бугарска), Македонском филхармонијом, Радио оркестром Варшаве и др Професор оркестра на Академији лепих уметности у Београду. Члан је Удружења музичких уметника Србије (УМУС).
Његова мајка била је пијанисткиња Вера Вељков, а отац академик Дејан Медаковић.
Погледајте видео о посети Павла Медаковића Загребу:
Хронограф / Википедија / Јутјуб
