– Плач остављеног детета је болнији и дужи, разликује се од плача других беба. Овај плач као да тражи загрљај, љубав – највећи је утисак медицинских сестара и доктора из лесковачког породилишта који брину о бебама којих се мајке одрекну одмах после порођаја.
– Плач остављене бебе престане чим је привијемо на груди и почнемо да певушимо. Тада у њиховим очима видите одраз ваше љубави и то је оно због чега будемо срећни – прича докторка Валентина Виденовић за „Блиц“.
Она истиче да у лесковачком породилиштву бебе прихватају са болом: „Чувамо их као своју децу, а испратимо у сузама“.
Од почетка ове године шест новорђенчади, од којих двоје са Дауновим синдромом, је остављено у породилишту, што је неславни рекорд у последњих десет година.
-И пре десетак година смо имали исти број остављених здравих беба и то у распону од неколико дана, па се породилиште претворило у јаслице. Тада су деца остајала код нас по три, сада по месец дана – присећа се Марина Костић, најстарија међу сестрама.
Све тужне приче различите су на свој начин, али емоције које изазивају беспомоћна остављена бића изазивају сличне емоције.
– У првим данима потреба беба се ограничава на храну, али већ од 10 дана траже друштво, да се мазе и да им се прича – објашњава докторка Мариана Николић Павловић.
Остављене бебе су у засебној, топлој соби, у соби на гинекологији, тамо где строга правила не дозвољавају кућну атмосферу – балдахине, шарене зидове и играчке које се врте изнад кревеца, али овде тврде, да успевају да им надокнаде љубав мајке и оца, баке и деке.
– Када мајка одлази, а многе и не окрећу главу, бебе су веома узнемирене, као да знају да им се нешто преломно дешава у животу. Међутим, од тог трена, оне престају да буду бројеви и постају наша деца. Са сваким даном љубав је јача, толико да их не одвајамо од наших груди. Иако би требало све време да буду у својој соби, ми их ставимо на раме па их носимо са собом. Највише времена проводимо с њима у сестринској соби – причају сестре…
Имена за љубав и срећу
Бебе добијају имена, која су у употреби док их не прихвате хранитељи. Ове године имали су Веру, Наду, Жељка, Љубицу, Мају и Душицу.
-Зато што им желимо љубав и срећу у животу. Мени је невероватно да тако мала беба има потребу да јој се прича, па када је анимираш као да и она жели да проговори – каже још неудата сестра Милица Цакић, која плач напуштене бебе умирује са „нина, нана“ јер не зна другу песмицу.
И кад уђу у трећу, четврту недељу, остављене бебе имају редовну визиту. Штавише, сестре их мере сваки дан и сваком додатом граму се радују као праве мајке. Не остављају их без играчака, оних малих гумених, купују им портиклице, а болница све остало.
Када месец дана касније хранитељи дођу по бебу све особље се окупи да је отпрати.
– Шпалир од лекара и сестара, а најпочаствованија је она сестра која је облачи. Оде, а ми останемо да плачемо. Ипак, боља је то варијанта од оне када су сву децу слали у Звечанску – причају сесте Јелена Станисављевић и Милица Ђорђевић.
Беба наставља живот код хранитеља, углавном искусних, где се често понавља ситуација.
-Не одвајам га од своје деце, посебено што је умиљатије од мојих. Обасипам га пољупцима по целом телу, клацкам га док спава, а стално ми је на уму каква ће му судбина бити после усвајања – прича усвојитељка једногодишњег детета, које је у свој дом донела право из породилишта.
Бебе са Дауновим синдромом
Предраг Момчиловић из Центра за социјални рад каже да бебе са Дауновим синдором најчешће добијају нове родитеље у иностранству.
– Наше две бебе су на списку за усвајање. Ако се у наредних годину дана не нађе усвојитељ из Србије, биће стављене на листу за инострано усвојење и тај поступак не водимо ми него министарство – каже Момчиловић.
Милица Ивановић, Блиц
