Мр Данијел Игрец: Србија не сме да упадне у клопку ЛАЖНЕ МЕЂУНАРОДНЕ КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА КИМ – ПРИШТИНИ СЕ ЖУРИ јер ВРЕМЕ РАДИ ЗА НАС

У геополитичкој стратегији Запада према Србији постоји једно неписано правило, које гласи: „Што су притисци учесталији и уколико долазе са више страна већа је и вероватноћа да ће они уродити плодом“.

Када бисмо ово правило превели на језик актуелних политичких дешавања у региону оно би гласило: „Што више притискамо Београд по питању Косова и Метохије, веће су шансе да ћемо га заплашити и да ће наш стратешки циљ – потпуно одвајање КиМ од Србије – бити само питање времена“.

И тачно се у последњих неколико недеља примењује управо ово правило, како би се координисаним деловањем прозападних регионалних актера на нашу државу извршио фокусиран притисак у циљу коначне предаје Косова и Метохије. Као на траци ређају се антисрпске изјаве Зорана Заева, Бакира Изетбеговића, Едија Раме и терористичког двојца Тачи-Харадинај у којима се Србија и њен став о очувању своје територијалне целовитости представљају као главни реметилачки фактор и претња „миру и стабилности“ на Балкану.

Пошто су успешно спровели прве две фазе пројекта „независног Косова“, противправну НАТО интервенцију на нашу државу, једнострано проглашење сецесије и изградњу унутрашњег косовског суверенитета сада је дошла на ред и трећа, последња фаза – натерати Србију да се добровољно одрекне Резолуције 1244, пристане на своје свеукупно развлашћивање у јужној покрајини и омогући Приштини пуноправно чланство у систему Уједињених нација.

У ту сврху, Приштина на све могуће начине покушава да убрза процес међународне афирмације косовске независности. Пошто им досадашњи бриселски формат преговора под покровитељством ЕУ у оквиру ког су Србији постепено отимани атрибути државности делује исувише спор, носиоци крвавог великоалбанског барјака одлучили су да потраже други, бржи пут за остварење својих сепаратистичких аспирација и активно преузимају иницијативу за завршне радове на пројекту „независног Косова“.

Они се све више окрећу ка Вашингтону и траже његово директно укључивање у процес „дијалога“ са Београдом, а одређене америчке структуре у Приштини и Тирани већ су спремне да финансијски и логистички подрже законске измене и убрзају трансформацију косовских безбедносних снага у нову оружану формацију албанских терориста. Циљ је да се што пре доврши изградња свих атрибута косовске државности, а Београд доведе пред свршен чин да у формату једног међудржавног уговора прихвати постојање косовске државе и њен улазак у УН.

У самом финишу свог убрзаног плана Албанци предвиђају и сазивање некакве међународне конференције која би верификовала једнострано наметнуте „договоре“ и запечатила отимање јужне српске покрајине, а на којој ће кључну реч имати САД. Приштини би оваква конференција послужила из два разлога. Први, да створи привид „међународне подршке“ независном Косову и укидању Резолуције 1244. И други, да створи привид легитимности „коначног, правно обавезујућег споразума“ са Београдом.

Поставља се питање шта у околностима оваквог приштинског „блицкриг“ ангажмана треба да учини Србија. Одговор се крије у следећем: Према логици ствари оно што користи нашем непријатељу, не користи нама. Преведено на језик политике: Свака покренута офанзива Приштине треба да добије свој одговор у одлучној контраофанзиви Београда! Сваки даљи покушај међународне афирмације косовске парадржаве треба да налети на одлучне и снажне опструкције Србије!

Србија више не сме да улази у непромишљене споразуме који теже да буду „трајни и коначни“, нарочито не у тренуцима када су управо стрпљење и куповина времена кључне карте за обнову њеног присуства на Косову и Метохији.

За Србију је неприхватљива било каква међународна конференција уколико се она одржава ван Савета безбедности УН и без учешћа њене главне силе заштитнице – Руске Федерације. Ако смо у вихору ратних 90-их, које је обележила за српске интересе изузетно неповољна геополитичка слика света, успели да издејствујемо Резолуцију 1244 као својеврсну дипломатску победу, онда је сада, у тренуцима када се међународне прилике мењају у нашу корист, време да оживимо ту своју дипломатску победу и да на њој изградимо нове српске победе. А најважнија међу њима мора бити одбрана Косова и Метохије у саставу државе Србије.

Одлука је на властима. Хоће ли се и даље повиновати диктатима разноразних Брајана и Мекалистера, антидржавних НВО и Сорошевих пудлица или ће послушати глас српског народа и кренути у озбиљну дипломатску борбу за повратак Косова и Метохије под јурисдикцију Србије.