Душа сваког вежбања у Господу јесте пазење. Ако човек не пази на себе, онда су сва таква вежбања неплодна, мртва. Ко жели спасење, тај мора да уреди себе тако да може да пази на себе и када је сам и када је окружен људима и заузет пословима, дакле у свим оним ситуацијама у које га, понекад, саме околности увлаче против његове воље. Страх Божји нека претегне на ваги срца над свим осталим осећањима: тада човек лако пази на себе и у келијном тиховању и усред светске буке и вреве.
Разборита умереност у јелу умањује врелину крви и тиме знатно помаже човеку да пази на себе; а узрујавање крви – на пример због прекомерног узимања хране, због повећане живости тела, због силног узбуђења изазваног гневом, због усхићености празном славом и због осталих разлога – изазива мноштво помисли и маштања, другим речима расејаност. Човеку који жели да пази на себе свети оци налажу пре свега умерено, уједначено, истрајно уздржавање у јелу.[1]
Када се пробудиш – слично ономе који очекује да се сви људи пробуде из мртвих – управи мисли према Богу, принеси на жртву Богу прве и најбоље помисли ума, док још није примио никакве сујетне утиске. У тишини, веома опрезно, обави све што је телу потребно када устане из сна, прочитај уобичајено молитвено правило, али при томе мање води рачуна о обиму и дужини трајања молитвословља, а више о његовом квалитету, то јест о томе да га учиниш са пазењем и ради пазења, а све зато да молитвени дух милости и утеха оплемене и оживе срце. После молитвеног правила, опет свим силама водећи рачуна о пазењу, читај Нови завет, а првенствено Евангелије. При том читању помно запажај све завете и заповести Христове да би по њима могао да управљаш своју делатност, видиву и невидиву. Обим и дужина трајања читања зависе од човекових снага и околности. Не треба преоптерећивати ум прекомерним читањем молитава и Писма; не треба, такође, пропуштати своје обавезе ради неумереног бављења молитвом и читањем. Као што прекомерно узимање хране квари и слаби желудац, тако и неумерено узимање духовне хране слаби ум, одвраћа га од побожних развијања добрих способности, наводи на њега униније.[2] Почетнику свети оци предлажу честе, али кратке молитве. А када ум достигне пуноту духовног раста, када очврсне и сазри, тада ће бити у стању да се непрестано моли. Управо на хришћане који су достигли савршени раст у Господу се односе речи светог апостола Павла: Хоћу, дакле, да се мужеви моле на сваком месту, подижући свете руке без гнева и двоумљења,[3] то јест мирно и без икакве расејаности и занесености. Оно што је својствено човеку још није својствено детету. Када Сунце истине, Господ наш Исус Христос, посредством молитве и читања озари човека, тада нека он излази на дела дневног попришта и при томе пази да у свим његовим делима и речима, у целом његовом бићу влада и дејствује свесвета воља Божја, откривена и објашњена људима у евангелским заповестима.
Ако током дана, којим случајем, будеш имао слободне тренутке, искористи их за пазиво читање неких изабраних молитава, или неких изабраних места из Писма, и њима изнова поткрепи душевне снаге, поткрепи јер их делатност у овом сујетном свету исцрпљује. Не буде ли тих златних тренутака, онда треба да зажалиш за њима, као за каквим изгубљеним благом. Изгубљено данас не треба губити и сутра: зато што се наше срце лако препушта немару и заборавности, а њихов плод је мрачно незнање, толико погубно у делу Божјем, у делу спасења човека.
Деси ли се да кажеш или учиниш нешто противно заповестима Божјим, не часећи ни часа лечи грешку покајањем, и посредством искреног покајања враћај се на пут Божји са кога си скренуо нарушавањем воље Божје. Не задржавај се ван пута Божјег! Надолазећим грешним помислима, маштањима и осећањима супротстављај с вером и смирењем евангелске заповести, и при томе говори са светим патријархом Јосифом: Како бих учинио тако грдно зло и Богу згрешио.[4] Човек који пази на себе дужан је да одустане од сваког маштарења, колико год оно било примамљиво и лепо изгледало: свако маштарење је лутање ума изван истине, у земљи непостојећих и неостваривих утвара, које варају и обмањују ум. Последице маштарења су губитак пазења на себе, расејаност ума и окорелост срца у молитви, а из тога произилази душевно растројство.
Увече, док се спремаш за сан, који у односу на живот тога дана јесте смрт, преиспитај своја дела учињена тог дана. Ако водиш пазнив живот, онда такво преиспитивање није тешко: пазење на себе уништава заборавност, толико својствену расејаном човеку. Пошто се, дакле, присетиш свих својих сагрешења, учињених делом, речју, помишљу, осећањем, принеси због њих покајање Богу, добру вољу и искрени залог да ћеш их исправљати. Затим, после читања молитвеног правила, мислима о Богу заврши дан започет мислима о Богу.
Куда одлазе све помисли и осећања човека који спава? Какво је то тајанствено стање, сан, током кога душа и тело јесу живи, а у исти мах не живе, далеки од свести о свом животу, као да су мртви? Сан је исто тако несазнајан као и смрт. Током сна душа се, као у свом вечном починку, одмара и тако заборавља најљуће земаљске невоље и несреће. А тело? Ако оно устаје из сна, онда ће неизоставно васкрснути и из мртвих. Велики Агатон је рекао: „Без појачаног пазења на себе не може се узнапредовати у врлини.“[5] Амин.
Из „Аскетских огледа“
[1]Добрототубље, део II, главе преподобног Филотеја Синајског
[2]Исак Сиријски, Слово 71
[3]1 Tим 2, 8
[4]Пост 39, 9
[5]Скитски патерик
