НЕМА ОПЕЛА ПРЕ КРШТЕЊА

За­што је СПЦ од­би­ла да по пра­во­слав­ном оби­ча­ју са­хра­ни уби­је­ног Алек­сан­дра Стан­ко­ви­ћа из Су­вог До­ла на Ко­со­ву? Са­мо у два слу­ча­ја Цр­ква не до­зво­ља­ва по­смрт­ни об­ред: ако су у пи­та­њу не­кр­ште­ни, јер ни­су део Цр­кве, и са­мо­у­би­це, јер су на­пра­ви­ли нај­стра­шни­ји грех. За љу­де ко­ји се се­те Цр­кве тек кад их стиг­не не­сре­ћа, не­ма раз­у­ме­ва­ња ни по­пу­шта­ња – из­у­зе­так су са­мо пси­хич­ки бо­ле­сни­ци. Цр­ква се не ба­ви не­кр­ште­ни­ма, јер кад би то ра­ди­ла, по­ри­ца­ла би са­му се­бе – ка­же про­фе­сор Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та про­то­је­реј Ди­ми­три­је Ка­ле­зић.

(11. септембар 2005. године) Мештани Су­вог До­ла код Ли­пља­на на­ја­ви­ли су про­тест­но пи­смо па­три­јар­ху Па­влу, ожа­ло­шће­ни и по­вре­ђе­ни по­на­ша­њем ло­кал­ног све­штен­ства на са­хра­ни дво­ји­це мла­ди­ћа уби­је­них ових да­на на Ко­со­ву. Вла­ди­ка ра­шко-при­зрен­ски Ар­те­ми­је, да под­се­ти­мо, ни­је удо­во­љио же­љи по­ро­ди­це стра­да­лог Алек­сан­дра Стан­ко­ви­ћа да му се слу­жи опе­ло, јер ни­је био кр­штен.

До­га­ђај је иза­звао оштре кри­ти­ке у де­лу до­ма­ћих ме­ди­ја, с уве­ре­њем да је у тра­гич­ним ко­сов­ским окол­но­сти­ма епи­скоп ипак мо­рао да иза­ђе у су­срет љу­ди­ма. Сво­јим од­би­ја­њем, ка­ко се пи­са­ло, учи­нио је њи­хо­ву пат­њу ве­ћом, по­го­то­во што је у пи­та­њу већ уне­сре­ће­на из­бе­глич­ка по­ро­ди­ца. У ши­рој јав­но­сти се тим по­во­дом отво­ри­ло мно­штво пи­та­ња да ли је Цр­ква по­сту­пи­ла ка­ко ва­ља? Ко­ме све­ште­ник (и за­што) не мо­же да слу­жи опе­ло, мо­же ли се не­кад на­пра­ви­ти из­у­зе­так?

По канонима

Протојереј др Ди­ми­три­је Ка­ле­зић, про­фе­сор Бо­го­слов­ског фа­кул­те­та у Бе­о­гра­ду, ка­же да са­мо у два слу­ча­ја све­ште­ник не­ће слу­жи­ти опе­ло: кад пре­ми­ну­ли ни­је кр­штен, или кад је у пи­та­њу са­мо­у­би­ца. Не­кр­ште­ни ни­су чла­но­ви Цр­кве, и као та­кви не­ма­ју пра­во на све­те тај­не.

– За Цр­кву ни­је до­вољ­но са­мо би­о­ло­шко ро­ђе­ње, него и ро­ђе­ње во­дом и Ду­хом – на­по­ми­ње овај те­о­лог. – Цр­ква се не ба­ви не­кр­ште­ни­ма, јер ка­да би то ра­ди­ла, по­ри­ца­ла би са­му се­бе. Са­мо при­ма­њем све­те тај­не кр­ште­ња, а по­том жи­во­том по ве­ри, чо­век по­ста­је део Цр­кве, и то зна сва­ко ко је иоле вер­ски пи­смен. На­рав­но да све­ште­ни­ку ни­је ла­ко да у ова­квим при­ли­ка­ма од­би­је по­ро­ди­цу, на­рав­но да он осе­ћа сав њи­хов бол и пат­њу, али Цр­ква мо­ра да се др­жи ка­но­на и сво­ју ве­ру ба­зи­ра на њи­ма. За­то сам сво­јим сту­ден­ти­ма, кад ве­ле „то је ху­ма­но“, знао да ка­жем: ти до­бро тр­чиш, али по­ред пу­та.

У Па­три­јар­ши­ји под­се­ћа­ју да кад је пре не­ку го­ди­ну на Зве­зди­ном ста­ди­о­ну од ис­па­ље­не ра­ке­те стра­дао уче­ник Пр­ве бе­о­град­ске гим­на­зи­је Алек­сан­дар Ра­до­вић, из Опо­ва, ње­го­ви нај­бли­жи по­ку­ша­ли су на све на­чи­не да му се слу­жи опе­ло. Ствар је сти­гла до па­три­јар­ха Па­вла и та­да­шњег вла­ди­ке ба­нат­ског Хри­зо­сто­ма, али се о то­ме ни­је хте­ло раз­го­ва­ра­ти ни на јед­ном ни­воу Цр­кве. Чак ни у јед­ном та­ко дра­стич­ном, и у људ­ском сми­слу по­тре­сном слу­ча­ју, Цр­ква ни­је од­сту­пи­ла од ка­но­на: деч­ко ни­је био кр­штен.

Про­блем је са на­шим љу­ди­ма у то­ме, ка­же све­штен­ство СПЦ, што не ми­сле на Бо­га и Цр­кву све док им се не де­си ка­ква не­сре­ћа. По­на­ша­ју се као да ће ве­чи­то би­ти здра­ви и ве­се­ли, за­бо­ра­ве или не­ће да кр­сте де­цу, и тек кад се су­о­че са стра­шном исти­ном (а ни­ко не зна шта но­си но­ви дан) у њи­ма се про­бу­де вер­ни­ци. На­ста­не тр­ка, ур­ги­ра­ња, мол­бе и жал­бе, по­те­жу се цр­кве­на и дру­га по­знан­ства, али је та­да нај­че­шће ка­сно. Јер, цр­ква ни­је сер­вис за из­вр­ша­ва­ње по­греб­них оби­ча­ја, она бри­не о ду­ша­ма сво­јих вер­них и мо­ли се за њих и док су жи­ви, и ка­да умру.

Не мо­же се за­то го­во­ри­ти да је „вла­ди­ка Ар­те­ми­је озло­је­дио вер­ни­ке“, ка­ко су пи­са­ли по­је­ди­ни ме­ди­ји, него о то­ме да то ни­су вер­ни­ци. Ако ико у овом тре­нут­ку во­ди бри­гу о Ко­со­ву и на­шим љу­ди­ма та­мо, ка­жу у Срп­ској па­три­јар­ши­ји, ако је ико ис­кр­ва­рио над њи­хо­вом му­ком, то је си­гур­но вла­ди­ка Ар­те­ми­је. Пре­ко ка­но­на и оног што је сам фун­да­мент цр­кве, ме­ђу­тим, он ни­је мо­гао да пре­ђе. Да је вла­ди­ка ко­јим слу­ча­јем то учи­нио, до­шао би под удар цр­кве­ног су­да и мо­гао би би­ти раш­чи­њем, што је суд­би­на сва­ког све­ште­ни­ка ко­ји пре­кр­ши цр­кве­ни про­пис.

Хула на Бога

С каквим се не­ло­гич­но­сти­ма и не­зна­њем све­штен­ство у прак­си сре­ће, упу­ћу­је при­мер да љу­ди сма­тра­ју да су вер­ни­ци ако са­мо сла­ве сла­ву или иду дру­ги­ма на цр­кве­на сла­вља. То што ни­су кр­сти­ли де­цу, за њих је ма­ње ва­жно. Цр­ква ни­ко­га не си­ли да се кр­сти и по­ста­не део те ве­ли­ке за­јед­ни­це с Бо­гом, не те­ра ни­ког на пост и ли­тур­ги­ју, али не мо­же има­ти раз­у­ме­ва­ње за оне ко­ји су из­ван ње. И све­ћа ко­ју за мр­тве упа­ли не­кр­штен, не­ма ду­хов­ну су­шти­ну.

– Кад је реч о са­мо­у­би­ца­ма, на­ша ве­ра је та­ко­ђе ри­го­ро­зна: сма­тра­мо да онај ко диг­не ру­ку на се­бе, чи­ни нај­стра­шни­ји грех, јер се ме­ша у Бож­ју Про­ми­сао – ка­же про­фе­сор Ка­ле­зић. – Бог је тај ко­ји чо­ве­ку да­је жи­вот, и Бог му га од­у­зи­ма. Са­мо­у­би­ца сво­јим по­ступ­ком ко­ји не оста­вља ме­ста за по­ка­ја­ње ху­ли на Ду­ха Све­то­га. У Све­том пи­сму се ка­же да не­ма чо­ве­ко­вог гре­ха ко­ји му Бог не мо­же опро­сти­ти ако се по­ка­је, осим ако – диг­не ру­ку на се­бе.

Са­мо у слу­ча­ју кад по­сто­је ле­кар­ски до­ка­зи да је са­мо­у­би­ца био пси­хич­ки бо­ле­стан, па ни­је вла­дао со­бом и сво­јим по­ступ­ци­ма, све­ште­ник мо­же да слу­жи опе­ло. Пра­ви­ло је да се у том слу­ча­ју пи­ше мол­ба над­ле­жном епи­ско­пу с при­ло­же­ним ле­кар­ским па­пи­ри­ма, ко­ји мо­же, крај­ње снис­хо­де­ћи, до­зво­ли­ти цр­кве­ни об­ред. Опе­ло се, ме­ђу­тим, не слу­жи на са­мој са­хра­ни, већ на 40 да­на.

Упра­во за­то што је на­род кроз исто­ри­ју знао за те­жи­ну гре­ха ко­ји чи­не са­мо­у­би­це, оне су се не­кад са­хра­њи­ва­ле из­ван гро­бља. Да­нас се то не прак­ти­ку­је, јер су гро­бља о­гра­ђе­на и уре­ђе­на, па та­кве са­хра­не ни­су до­пу­ште­не.

Замена за веру

Теолози сма­тра­ју да је сва­ки чо­век у ду­ши вер­ник, ни­је са­мо вре­ћа ко­сти­ју него има и ду­хов­ну стра­ну. Чак ни нај­ве­ћи ате­и­сти не мо­гу да се од­рек­ну тог де­ла сво­је лич­но­сти, ко­ја тра­жи за­до­во­ље­ње. Ако је не за­до­во­ље на пра­ви на­чин, љу­ди иду та­мо где им се ну­ди за­ме­на за ве­ру – раз­не вра­џби­не, хо­ро­ско­пи, про­ри­ца­ње суд­би­не из ка­ра­та и слич­но. Све су то, ме­ђу­тим, бе­сми­сли­це, оце­њу­ју у СПЦ.

Далај Лама

– Крштење зна­чи уво­ђе­ње чо­ве­ка у жи­вот Цр­кве и ње­го­во оцр­ко­вље­ње – об­ја­шња­ва ову све­ту тај­ну проф. Ка­ле­зић. – Љу­де ко­ји то не раз­у­ме­ју и тра­же опе­ло за не­кр­ште­ног мо­гли би­смо да пи­та­мо: што он­да не до­ве­ду и Да­лај Ла­му да га опо­је­мо? Не мо­же­мо, јер је он ван на­ше огра­де.

И са­ми чла­но­ви Цр­кве че­сто не зна­ју да и кад сла­ви­мо сла­ву, ми не сла­ви­мо, ре­ци­мо, све­тог Ни­ко­лу, но Бо­га ко­ји се про­ја­вио у ње­го­вим де­ли­ма.

Проф. др Здравко Пено: Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени. Како се за њих треба молити?

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?

– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.

Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?

Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.

У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?

– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.

У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?

– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).

У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?

– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.

Патријарх српски Павле о некрштенима

За неког ко целог свог живота ни крњавог филера за веру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човека“.

Колико год да свештеник саосећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не сме, обавити опело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој век изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога веровао није.

У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумиева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови.

Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова.

У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог детета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опело изврши. Опело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква: „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17)

Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божју, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“.

Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божје благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“.

Извор: Мирјана Радетић, Новости / Ненад Јовановић, Православни мисионар / Протојереј Василије Томић, Некрштени и Црква, vasilijeprotatomic.com 

Приређивач: Хронограф