Зашто је СПЦ одбила да по православном обичају сахрани убијеног Александра Станковића из Сувог Дола на Косову? Само у два случаја Црква не дозвољава посмртни обред: ако су у питању некрштени, јер нису део Цркве, и самоубице, јер су направили најстрашнији грех. За људе који се сете Цркве тек кад их стигне несрећа, нема разумевања ни попуштања – изузетак су само психички болесници. Црква се не бави некрштенима, јер кад би то радила, порицала би саму себе – каже професор Богословског факултета протојереј Димитрије Калезић.

(11. септембар 2005. године) Мештани Сувог Дола код Липљана најавили су протестно писмо патријарху Павлу, ожалошћени и повређени понашањем локалног свештенства на сахрани двојице младића убијених ових дана на Косову. Владика рашко-призренски Артемије, да подсетимо, није удовољио жељи породице страдалог Александра Станковића да му се служи опело, јер није био крштен.
Догађај је изазвао оштре критике у делу домаћих медија, с уверењем да је у трагичним косовским околностима епископ ипак морао да изађе у сусрет људима. Својим одбијањем, како се писало, учинио је њихову патњу већом, поготово што је у питању већ унесрећена избегличка породица. У широј јавности се тим поводом отворило мноштво питања да ли је Црква поступила како ваља? Коме свештеник (и зашто) не може да служи опело, може ли се некад направити изузетак?
По канонима
Протојереј др Димитрије Калезић, професор Богословског факултета у Београду, каже да само у два случаја свештеник неће служити опело: кад преминули није крштен, или кад је у питању самоубица. Некрштени нису чланови Цркве, и као такви немају право на свете тајне.
– За Цркву није довољно само биолошко рођење, него и рођење водом и Духом – напомиње овај теолог. – Црква се не бави некрштенима, јер када би то радила, порицала би саму себе. Само примањем свете тајне крштења, а потом животом по вери, човек постаје део Цркве, и то зна свако ко је иоле верски писмен. Наравно да свештенику није лако да у оваквим приликама одбије породицу, наравно да он осећа сав њихов бол и патњу, али Црква мора да се држи канона и своју веру базира на њима. Зато сам својим студентима, кад веле „то је хумано“, знао да кажем: ти добро трчиш, али поред пута.
У Патријаршији подсећају да кад је пре неку годину на Звездином стадиону од испаљене ракете страдао ученик Прве београдске гимназије Александар Радовић, из Опова, његови најближи покушали су на све начине да му се служи опело. Ствар је стигла до патријарха Павла и тадашњег владике банатског Хризостома, али се о томе није хтело разговарати ни на једном нивоу Цркве. Чак ни у једном тако драстичном, и у људском смислу потресном случају, Црква није одступила од канона: дечко није био крштен.
Проблем је са нашим људима у томе, каже свештенство СПЦ, што не мисле на Бога и Цркву све док им се не деси каква несрећа. Понашају се као да ће вечито бити здрави и весели, забораве или неће да крсте децу, и тек кад се суоче са страшном истином (а нико не зна шта носи нови дан) у њима се пробуде верници. Настане трка, ургирања, молбе и жалбе, потежу се црквена и друга познанства, али је тада најчешће касно. Јер, црква није сервис за извршавање погребних обичаја, она брине о душама својих верних и моли се за њих и док су живи, и када умру.
Не може се зато говорити да је „владика Артемије озлоједио вернике“, како су писали поједини медији, него о томе да то нису верници. Ако ико у овом тренутку води бригу о Косову и нашим људима тамо, кажу у Српској патријаршији, ако је ико искрварио над њиховом муком, то је сигурно владика Артемије. Преко канона и оног што је сам фундамент цркве, међутим, он није могао да пређе. Да је владика којим случајем то учинио, дошао би под удар црквеног суда и могао би бити рашчињем, што је судбина сваког свештеника који прекрши црквени пропис.
Хула на Бога
С каквим се нелогичностима и незнањем свештенство у пракси среће, упућује пример да људи сматрају да су верници ако само славе славу или иду другима на црквена славља. То што нису крстили децу, за њих је мање важно. Црква никога не сили да се крсти и постане део те велике заједнице с Богом, не тера никог на пост и литургију, али не може имати разумевање за оне који су изван ње. И свећа коју за мртве упали некрштен, нема духовну суштину.
– Кад је реч о самоубицама, наша вера је такође ригорозна: сматрамо да онај ко дигне руку на себе, чини најстрашнији грех, јер се меша у Божју Промисао – каже професор Калезић. – Бог је тај који човеку даје живот, и Бог му га одузима. Самоубица својим поступком који не оставља места за покајање хули на Духа Светога. У Светом писму се каже да нема човековог греха који му Бог не може опростити ако се покаје, осим ако – дигне руку на себе.
Само у случају кад постоје лекарски докази да је самоубица био психички болестан, па није владао собом и својим поступцима, свештеник може да служи опело. Правило је да се у том случају пише молба надлежном епископу с приложеним лекарским папирима, који може, крајње снисходећи, дозволити црквени обред. Опело се, међутим, не служи на самој сахрани, већ на 40 дана.
Управо зато што је народ кроз историју знао за тежину греха који чине самоубице, оне су се некад сахрањивале изван гробља. Данас се то не практикује, јер су гробља ограђена и уређена, па такве сахране нису допуштене.
Замена за веру
Теолози сматрају да је сваки човек у души верник, није само врећа костију него има и духовну страну. Чак ни највећи атеисти не могу да се одрекну тог дела своје личности, која тражи задовољење. Ако је не задовоље на прави начин, људи иду тамо где им се нуди замена за веру – разне враџбине, хороскопи, прорицање судбине из карата и слично. Све су то, међутим, бесмислице, оцењују у СПЦ.
Далај Лама
– Крштење значи увођење човека у живот Цркве и његово оцрковљење – објашњава ову свету тајну проф. Калезић. – Људе који то не разумеју и траже опело за некрштеног могли бисмо да питамо: што онда не доведу и Далај Ламу да га опојемо? Не можемо, јер је он ван наше ограде.
И сами чланови Цркве често не знају да и кад славимо славу, ми не славимо, рецимо, светог Николу, но Бога који се пројавио у његовим делима.
Проф. др Здравко Пено: Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени. Како се за њих треба молити?

У Цркви су се дуго водили разговори о оправданости крштавања мале деце. Како мала деца не пролазе период катихумената, који је у раној Цркви трајао три године за одрасле, и како деца у најранијем узрасту приступају Крштењу и Причешћу?
– Због велике смртности деце у стара времена Црква је прихватила могућност да се и деца у најранијем узрасту крштавају, како не би умрла некрштена. Овде је дата предност уделу деце у животу, у односу на разумско схватање Тајне Крштења. Сваки човек, а и дете, јесте много више од оног што може да схвати разумом. Па ипак, дете не може бити препуштено самом себи. Одговорност за узрастање мале деце у вери је на њиховим родитељима, и биолошким и духовним.
Међутим, много већи проблем од узраста оног ко се крштава, јесте погрешно схватање Крштења као чина у коме се ослобађамо наслеђеног прародитељског греха. Не наслеђује се прародитељски грех као лична кривица, него као трагично стање поробљености смрти и њеним последицама. Другим речима, не наслеђује се прародитељски грех, него последице прародитељског греха. Нико није и не може бити одговоран за грех који је други учинио, као ни за последице туђег греха. И у Библији је, у књизи Поновљених закона, записано: „Нека не гину очеви за синове, ни синови за очеве; сваки за свој грех нека гине“ (Пнз 24, 16). Према учењу Св. Максима, грех је лични акт, а наследна кривица је немогућа. То значи да је по библијском и светоотачком учењу, грех увек везан за личност, а не за природу. Св. Фотије иде тако далеко да каже да је веровање у грех природе – јерес. Крштење као догађај поновног јединства човека са Христом није ограничено само на опраштање грехова, и ако би његов смисао био само у томе, било би оправдано питање Теодорита Кирског: „Зашто крштавамо новорођенчад која још нису окусила грех“?
Црква крштава децу не због опраштања њихових непочињених грехова, него да би им дала нови и бесмртни живот који им нису могли пренети њихови смртни родитељи, закључује о. Јован Мајендорф. Учешће мале деце у Причешћу бива увек по вери њихових родитеља и по молитвама Цркве.
У наше време се доста говори о разлици између омивања и погружења и међу свештеницима има различитих мишљења у вези са овим чином? Која пракса је по вама исправна?
– Различите праксе у погледу начина обављања Крштења су последица инославних утицаја на светотајински живот наше Цркве, пре свега римокатоличког. Омивање, па чак и кропљење, јесу појаве које указују или на немарност или на незнање – пре свега свештеника, а потом и верног народа. И у једном и у другом случају се, међутим, ради о помањкању вере. Свештеник не може бити у незнању или „необавештен“, јер у литургијској молитви Приношења се каже да се он моли „за своје грехе и незнање народа“. Дакле, могућност незнања, али само до одређеног степена и времена, може припасти верницима, али не и свештенику, који не би смео да уђе у свештеничку службу у незнању. Сваки свештеник треба да зна и да верује да онај ко приступа Крштењу ступа на исту раван постојања као и Христос у тренутку његовог зачећа и рађања у Светом Духу, како је тврдио Св. Максим Исповедник. Свест о значају Крштења покреће истинске делатнике у Дому Очевом да овај чин врше погружењем и да ради те сврхе граде крстионице за одрасле. Реч је о истинском подражавању Христовој смрти и Васкрсењу, кроз трикратно погружавање у има Свете Тројице. Сви изговори и правдања зашто се не врши Крштење погружавањем, бесмислени су и неубедљиви, јер Крштење се у нашим условима не обавља у безводним местима или, пак, у поларним климатским условима. Па и у тим условима, не престају да важе правила обављања Крштења.
У Светом Писму, Господ каже Никодиму: „Ко се не роди водом и Духом не може ући у Царство Божије“ (Јн 3, 3–5 ). Какав став има Црква у вези са онима који изненада умру некрштени? Како се за њих треба молити?
– Поред молитава које Црква врши за све њене чланове, постоје и личне молитве верника који имају велику слободу пред Богом да се заузимају за спасење оних који су умрли некрштени, поготово ако је реч о онима који су умрли у младалачком узрасту. Али то не могу сви, не могу они који нису узрасли у слободи и жртвеној љубави, јер могу чути од ненависника спасења: „Исуса познајем, и Павла знам; али ви ко сте?“ (Дап 19, 15).
У поретку пре Свете тајне Крштења читају се молитве заклињања, а ту је и одрицања од сатане, дување и пљување на Запад: да ли то значи да је свако ко је некрштен у неку руку ђавоиман?
– Крштење је на првом месту догађај који означава прелазак из смрти у живот, умирање старог човека и рађање новог, без обзира о ком узрасту је реч. Иако је Христос победио смрт и обеснажио је, тако да је људска природа слободна од њене власти, на плану воље, сви људи треба да усвоје плодове Христовог Васкрсења. У том смислу смрт и даље остаје област у којој ђаво има власт, а једини начин да се избегне друга и вечна смрт јесте поновно рођење у Крштењу, што подразумева и избављење од власти ђавола.
Патријарх српски Павле о некрштенима

За неког ко целог свог живота ни крњавог филера за веру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човека“.
Колико год да свештеник саосећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не сме, обавити опело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој век изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога веровао није.
У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумиева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови.
Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова.
У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог детета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опело изврши. Опело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква: „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17)
Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божје“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божју, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“.
Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божје благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“.
Извор: Мирјана Радетић, Новости / Ненад Јовановић, Православни мисионар / Протојереј Василије Томић, Некрштени и Црква, vasilijeprotatomic.com
Приређивач: Хронограф