Објављујемо писмо Наташе Пејин, координатора за односе с медијима Културног центра Србије у Паризу чији садржај објашњава на који се начин свако ко има иоле патриотског у себи и хоће да ради свој посао по савести, а не по налогу НАТО-а и његових пиона у Србији, одстрањује из система државне управе и свих јавних установа које се финансирају из буџета, новцем пореских обвезника Србије, од којих огромну већину чине Срби. Свако ко каже да ради у државним институцијама, а да је српски родољуб и ради у интересу Србије и српског народа – лаже. Таквих у српским-несрпским институцијама Србије, укључујући и образовни систем, више нема. Има само несрба, антисрба и слепих послушника. Родољуби и професионалци су „очишћени“ систематски, почев од 2000. године.
Треба обратити пажњу на то да је и сам назив Српског културног центра у Паризу измењен у – Културни центар Србије у Паризу, по налогу НАТО-а, јер ништа не сме бити српско, а нарочито култура, но искључиво „Срба и свих народа који у Србији живе“. Ако Срби ни у матичној држави не смеју имати своју аутентичну културу, историју, војску итд, док остали народи који у Србији живе имају своје матичне државе, своје културе и остала национална обележја – јасно је у каквом су положају Србија и српски народ у савременом европском и светском политичком поретку.
*****
Париз, 26. март 2019.
На посао сам дошла у 11:30 и затекла зидове галерије Културног центра Србије у Паризу празне. Изложба Историјског музеја Србије, која је отворена 23. марта, ”Србија 1999. – 20 година после – Док су падале бомбе”, Биљане Вилимон и Владе Величковића је склоњена, платна Биљане Вилимон су уролована, документарне фотографије које су део изложбе такође, слика Владе Величковића је остала у приземљу галерије.
У моменту док сам гледала и чудила се наишао је Директор Културног центра Србије, Радослав Лале Павловић и рекао да данас имамо пријем званица у 18 часова и да је из амбасаде добио налог да се слике скину како, цитирам, официрима НАТО-а не би било непријатно. Вече пре, синоћ, све је било уклоњено са зидова. Званице, војни аташеи земаља, између осталих и оних, које су бомбардовале Србију 1999. Не знам прецизан назив конференције…
Директор је наставио да ми објашњава да ће бити коктел, шта ја треба да радим…
Рекла сам му: „Ви, Лале Павловићу, учествујете у страшној срамоти и понижењу Србије и српских жртава и треба да вас је срамота. Одбијам да учествујем у овоме, а што се коктела тиче, у оваквим условима, ни чашу хладне воде нећу изнети никоме“. Отишао је без речи.
Пред почетак конференције, један момак из организације је дошао у канцеларију и донео све каталоге изложбе који су били у галерији, са питањем где то да склони? Питала сам, зашто? Одговорио је да не сме ништа од тога да се види у сали. Потом је дошао и директор и рекао ми да донесем микрофоне да урадим тонску пробу.
Одбила сам да на било који начин учествујем у тој срамоти у Српском културном центру где се понижава Србија, уметници који излажу и жртве бомбардовања 1999, а да као врхунац понижења то сами Срби организију! Напустила сам канцеларију пре доласка званица.
Уједно објављујем да од 31. марта не радим у тој институцији јер су надлежни, недавно, после годину и по дана мога рада, установили да немам квалификације, нити компетенције за то радно место.
Сад и ја видим да немам.
Наташа Пејин, Координатор за односе са медијима КИЦ-а
Културни центар Србије у Паризу – Сајт / ФБ СТРАНА
Хронограф