Амбасадор Србије у Португалу Оливер Антић је извршио самоубиство тако што се бацио са литице у море, пишу потругалски медији.
Како наводи ЦМ журнал, Антић се бацио у море код познате туристичке атракције Бока де инферно (Boca de Inferno) у близини Лисабона. У буквалном преводу место где се Антић, како тврде убио, значи „уста пакла“.
Медији пишу да се све десило данас око 13.20 сати, када је његово дипломатско особље које је са њим било у пратњи затражило помоћ.
Како наводи ЦМ журнал, амбасадор Антић је био у возилу са возачем коме је наредио да стане поред литице, са које се потом бацио.
Медији пишу да је одмах алармирана тамошња поморска полиција и ватрогасци, као и да је Антић још био жив када су га извукли.
Тада је започела и реаницмација али је, нажалост, преминуо.
Оливер Антић био је професор и декан Правног факултета, као и директор Института за упоредно право 1997-2001. По доношењу Закона о универзитету 1998. године, активно је подржавао и спроводио репресију над професорима и студентима Правног факултета. Био је близак Српској радикалној странци, да би касније постао један од оснивача СНС-а.
У јуну 2012. године именован је за саветника председника Србије Томислава Николића, у децембру те године постао је високи представник Србије у Сталном мешовитом комитету за питања сукцесије.
Поред службе у Лисабону, био је амбасадор и у Зеленортским Острвима и Сао Томе и Принципе.
Ово је легенда о литици са које је скочио амбасадор Антић: Уста пакла крију језиву тајну!
Литица у Португалу позната под називом Уста пакла веже за себе језиву легенду.
Тамо, близу Кашкаша, некада је живео, у великом замку, моћан човек обдарен злим магијским моћима. Навикнут да има све, одлучио је једног дана да се ожени без одлагања. Поносан и посесиван, за себе је желео само најбоље.
Да би нашао најбољу жену за себе, затражио је помоћ магичног сечива које му је показало прави драгуљ међу женама.
Када су девојку довели пред њега, врач је занемео пред њеном савршеном лепотом, и приметивши равнодушност којом га је гледала, убрзо га је обузела тешка љубомора.
Желећи да је задржи само за себе, закључао ју је у неприступачну кулу, близу мора, а да је чува као благо, наредио је свом верном витезу.
Изоловани једно од другог и од свих осталих, млада жена и витез остали су ту сами са својим мислима.
Витез је безбројне сате лутао око куле маштајући о жени коју чува. Једном је поклекао пред својим сновима и одлучио је да оде у кулу и откључа девојку.
Када ју је видео, њена лепота и туга су га фасцинирали. Међу њима се убрзо родила љубав, толико интензивна и моћна да су одлучили да побегну из тог затвора. И у својој жељи да побегну, заборавили су све остало.
На белом коњу галопирали су уз литице обале у месечином обасјаној ноћи. Али љубоморни врач који је све видео и знао, разбеснео се и послао велику олују.
Његов бес је био толики да је олуја отворила „уста пакла“ да прогутају коње и јахаче, гурнувши их у љутито море.
И олуја се убрзо смирила, као умилостивљена жртвом тих живота. Али стене се више нису затварале и после тога су назване Boca de Inferno или Уста пакла. У ветровитим и олујним данима, они као да желе свима да испричају несрећну причу о то двоје љубавника.
Блиц / Википедија / Стил.Курир
