Свакога дана хиљаде људи прође улицама српске престонице. Београђани и посетиоци Београда врло често као одредиште на ком ће се наћи са другима користе Трг Републике са спомеником кнезу Михаилу. Овај споменик, иако врло уобичајен за главне градове Европе, који такође имају коњанике на својим централним трговима, од 1882. када је постављен, постао је значајан симбол града и његових грађана. Српски кнез Михаило Обреновић на престо је долазио у два наврата и управљао државом једанаест година.
Као ослободилац Србије од турске војске по градовима и тврђавама, последњег корака пред независност, српски кнез могао се надати подизању споменика у његову част, али не и чињеници да ће век касније тај споменик бити називан по животињи коју јаше. И поред чињенице да је био присталица аутократске владавине, противећи се ограничавању сопствене владавине, Михаило се пре свега противио уплитању Турске у српску политику, државност (аутономну) и послове.
Иако велика већина како грађана Београда, тако и његових посетилаца, зна коме је посвећен споменик и шта представља и даље је јавно београдско чекалиште обележено синтагмом ,,Код Коња“. Судећи по односу Срба, уопште, према сопственој историји и културној баштини, не чуди ни то да је ипак велики број и оних који нису сигурни за шта тачно треба да будемо захвални овом коњанику.
Странцима је понекад тешко објаснити зашто се споменику једном јунаку српског рода не придаје посебно значење у односу на животињу, ни по чему другачију од осталих. Међутим, врло брзо овај израз улази и у говор туриста, па кнез остаје у сенци до даљњег. Да ли су све заслуге спрског кнеза заборављене и коњ постаје битнији од коњаника или је у питању чиста урбанизација осликана у жаргонским називима који остају трајно у свакодневном изражавању?
Теорије су различите. Свако ову појаву тумачи на свој начин. С обзиром на причу која се крије иза династија Обреновић и Карађорђевић, неки сматрају да је у питању проклетство, односно лоша карма која прати Обреновиће због њихових грехова, па је тако један коњ знаменитији од ослободиоца Србије који га јаше.
С друге стране, има оних који мисле да су изрази ,,кнез“ и ,,кнез Михаило“, већ потрошени и резервисани за Улицу Кнеза Михаила, па би тако дошло до забуне уколико би се ти изрази користили и за споменик. Коњ је, пак, елемент који није употребљен, нарочито не за тај део града. Тако целокупна прича добија сену баналности.
Катарина Томовић, Београдска недеља
