Манастир Велика Ремета, на Фрушкој гори, кутак за одмор и уживање. Објекти поред манастира привлаче све више посетилаца.
Далеко од путева, скривен у фрушкогорској тишини, манастир Велика Ремета спрема се за предстојеће Ускршње празнике. Етно-село поред манастира, реплика Витлејемске пећине са црквом изнад и рајски врт, све више маме туристе. Село које, као и већина по Србији, полако изумире, једино још манастирско братство успева да сачува од заборава и задржи на туристичкој мапи.
Игуман Стефан, старешина овог манастира, иако је загазио у дубоке седамдесете године, не престаје да изненађује ходочаснике. Дуге седе браде, ведрог погледа и веселог духа, у конаку манастира посетиоце нуди манастирском ракијом јабуковачом, орасима, медом из манастирског пчелињака, објашњавајући колико је то здрав производ, настао у нетакнутој природи.
– Грех би био да људи овде не долазе. Село се празни, али ми смо решили да оживимо овај крај. Поред манастира верници могу да потраже одмор у тишини наших објеката које смо саградили, да виде и наш рајски врт на земљи. На самом улазу у манастирски посед са леве стране налази се етно-село са пет брвнара, где се може приредити роштиљ, одморити се и уживати. Одмах прекопута тог комплекса је фонтана за освежење, ту су и три испоснице како су некада изгледале. Тај део врта идеалан је за молитву и одмарање душе – појашњава игуман Стефан, додајући да је све ово урађено уз помоћ добрих људи, који су донирали грађевински материјал.
Каже да на ових 300 метара надморске висине, у срцу свете Фрушке горе, човек оздрави. У околини Велике Ремете је око 2.000 викендица, ту је и извор Убавац, са кога многи људи из ближе и даље околине носе воду, јер по старим веровањима поправља вид.
– Много је лепоте коју треба људима показати. Овде кад човек дође викендом може лепо да се одмори, или да време проведе у богоугодним разговорима. Тешка су времена, а људима је до лепих речи. Са нашим посетиоцима заједно оживимо бар на трен ово прелепо место, можда неко од њих и одлучи да овде купи кућу, да се досели, а са сваким новим лицем овде стиже и радост – каже игуман.
Пролеће полако почиње да се буди, а у селу сем 20 душа, међу којима је највише старих, нема никога, не чују се машине, нема трактора да крећу на сетву. Једино игуман и његових 15 монаха разбијају суморну тишину, звуком тестере, ударањем чекића и секире.
– Велика Ремета је бисер фрушкогорски, па је ред да тај бисер и даље сија и да му се људи диве. И ми, монаси из овог манастира, живимо брже и срећније са људима када нам долазе. Манастир и јесте место где људи треба да се окупљају, а ја мислим да је наша улога и данас иста – да смо верски, културни и народни центри саборовања, промишљања и дијалога – поручује Стефан.
Страдао два пута
Ову манастирску светињу основао је краљ Драгутин крајем 13. и почетком 14. века, и скоро читав век о њему нема писаних трагова. Први писани документ о манастиру Велика Ремета је из 1509. године, а прва значајна композиција живописаних фресака са примесама барокне уметности јавља се 1568. године. Манастир је прво велико страдање доживео 1716. године у рату између Аустроугарске и Турске, а онда у Другом светском рату.
Смиљка Костић, Новости
