С обзиром на то да су у почетку само жене из имућнијих породица везивале стопала, обичај на почетку није био широко популаран и везано стопало је тада било симбол моћи и раскоши.
Везивање стопала је стари кинески обичај спречавања раста стопала девојчица и младих жена. Према облику који стопало има после везивања оно се назива још и лотосово стопало, златни лотос…
Обичај везивања стопала је јединствен обичај који је особен део традиционалног кинеског начина живота, културе и естетике.
Услови у којима је живела кинеска жена у традиционалном друштву и њена потчињеност мушкарцу били су један од услова за укорењивање обичаја. С обзиром на то да су у почетку само жене из имућнијих породица везивале стопала, обичај на почетку није био широко популаран и везано стопало је тада било симбол моћи и раскоши. Њиме је жена себе поштеђивала рада, а касније, када је ова пракса дошла до свих слојева друштва, везано стопало је добило естетске и еротичне оквире сматрајући се идеалом лепоте жене.
Још у раном детињству девојчице су биле припремане на болан и дугогодишњи процес ломљења костију и кидања мишића. Постојало је више врста подвезаних стопала у зависности од нивоа деформитета, и као такво, стопало је било продукт ручног рада са разним значењима.
Била су организована и такмичења везаних стопала, а победница у овој врсти надметања добијала би већи престиж. Обичај је био неравномерно распрострањен кроз време у различитим деловима Кине.
„Лотосово стопало” кинеске традиције се сматрало најеротичнијим делом женског тела, па што је било мање, мушкарци би га више пожелели. У ствари, постојала је класификација, оне жене које су имале најтања, најмања, шиљаста, лучна, намирисана, мека и симетрична стопала могле су постати „златни лотос“, који је био највише одликовање женске лепоте.
