Звали су га „Божја левица“: Одбио и Хајдук и Динамо, хтео САМО У ЗВЕЗДУ – Једини селектор који се борио за национални идентитет националног тима

Вест о смрти Синише Михајловића потресла је цео свет, не само Србију и Италију, земље које је популарни Миха сматрао за своје.

синиша михајловић
Фото: EPA/MAURIZIO DEGLI INNOCENTI

Три године Синиша Михајловић водио је беспоштедну борбу са леукемијом. Ухватио се у коштац са њом, борио до краја. Нажалост, болест је била јача, узела је Михин живот у 54. години. Због његове смрти тугује цела планета.

Синиша Михајловић био је један од највећих српских фудбалера свих времена. Човек који је због свог ударца носио назив „Божја левица“. Био је симбол моћне Црвене звезде 1991. године, са којом је освојио Куп шампиона у Барију и Интерконтинтални куп у Токију. Био је стрелац једног од пет пенала против Олимпика из Марсеља који су црвено-белима донели „ушати пехар“ чиме се клуб за сва времена уписао у ред великана и бесмртних.

Рођен је 20. фебруара 1969. године у радничкој породици у вуковарском Борову насељу. После неуспеле пробе у загребачком Динаму професионалну каријеру је почео у новосадској Војводини. Како пише Моцартспорт, спортски директор Милорад Косановић је тада искусном језгру предвођеним Милошем Шестићем придодао неколико талентованих младића попут Славише Јокановића, Будимира Вујачића и Мирослава Тањге. Резултат је стигао моментално, под вођством Љупка Петровића Војводина осваја титулу првака Југославије.

Љупко Петровић потом је стигао у Црвену звезду на инсистирање Драгана Џајића. Први трансфер који је остварио по својој жељи био је долазак Синише Михајловића на Маракану децембра 1990. године за округло 1.000.000 марака. У Београду је добио култни надимак „Барбика“ због своје косе. Уговор је потписан на четири године, али после освајања титуле првака Европе у култном финалу са Олимпик Марсељом у Барију било је јасно да неће остати у Љутице Богдана до његовог истека. Са пехарима Купа европских шампиона, Интерконтиненталног Купа и две титуле у првенству Југославије на лето 1992. отишао је у Рому коју је тада тренирао Вујадин Бошков.

синиша михајловић

Титула првака Европе са Звездом највећи му је успех у каријери.

– Били су код мене Караси и Аћимовић у кући после тога (после пробе у Звезди, када није прошао), па се опет ништа није догодило, тек онда тамо у 20-21. години када је дошло до трансфера. Дотад сам са Боровом играо јаку трећу лигу, против тимова из читаве Хрватске. Ишли смо аутобусом, кренемо ујутру, дођемо увече, одиграмо утакмицу, и онда сутрадан назад. Био сам те године проглашен за најбољег играча теће лиге, са 17-18 година. Звали су ме Хајдук, Динамо, али нисам хтео тамо, само у Звезду.

– Знао сам, ипак, кад сте клинац да у Звезди много тешко можете проћи, него само као већ формиран играч. Дошла ми је онда понуда од Војводине, од Мише Косановића, за много мање пара. Морам само да напоменем да ниједна моја одлука није била везана за паре, него за оно што осећам. Од Хајдука сам имао на столу 150.000 марака годишње, за 4 сезоне, од Динама исто. Сећам се, чека ме „BMW 318i“ кад сам био на припремама са репрезентацијом, кажу „потпиши и вози га у Борово“. Сад замислите мене са 18 година како улазим у Борово са bmw-ом! И ја шта да радим, што да не потпишем, узмем кола и боли ме… Али нисам такав био. Доносили су ми кући чак паре у коферу, 100.000 марака као капару, кева само што није пала у несвест. Ја кажем „не, не, нећу“, а мајка каже „ниси нормалан, што ниси узео те паре – присећао се Миха у разговору за Звездину клупску телевизију.

Лета 1998. године, после Светског првенства у Француској на коме је СР Југославија стала у мечу са Холандијом у осмини финала, Михајловић одлази у тада моћни Лацио газде Серђа Крањотија. Ериксен је био тренер, а овог пута је било и трофеја. Први освојен већ у августу у Суперкупу против Јувентуса. Било је то еуфорично лето за Лацијале, јер су поред Михајловића стигли и Дејан Станковић, касније су се њих двојица окумили, па већ доказане гол машине Марсело Салас и Кристијан Вијери.

синиша михајловић
Фото: EPA/SERENA CAMPANINI

Наредне године Лацио је освојио Куп победника купова, последње издање тог европског такмичења, савладавши у финалу Мајорку са 2:1, а те 1999. је пригрлио и УЕФА Суперку победивши Манчестер јунајтед са 1:0. Већ у следећој, сезони 1999/2000. Лацио је покорио и Серију А и освојио тек други „скудето“, приде и Куп да заокружи дуплу круну. Те године Михајловић је са Југославијом играо и Европско првенство, а последњи пехар у дресу римског клуба подигао је 2004. у финалу Купа против Јувентуса.

Одмах после тога преселио се у Милано у коме је као један од најискуснијих уз великог пријатеља Роберта Манчинија водио Интер до пехара Серије А, два трофеја у Купу и једног у Суперкупу.

Моментално после завршетка играчке каријере ускаче у тренерске воде као Манчинијев асистент и ту се задржао док Масимо Морати није отпустио шефа струке како би довео Жозеа Муриња. Михајловић је тада отпочео самосталну каријеру, на Апенинима је водио Болоњу, Катанију, Фјорентину, Милан, Торино, не девет дана лисабонски Спортинг и опет Болоњу у којој га је болест и стигла.

синишта михајловић

Између свега тога био је и селектор Србије од маја 2012. до октобра 2013, али је отишао са те функције пошто у конкуренцији Бегије и Хрватске није успео да избори пласман на Светско првенство у Бразилу, мада је врхушка Фудбалског савеза, па и добар део јавности, био за његов останак због допадљивог стила игре.

Тренерску каријеру тако му је из европске визуре обележило лансирање тада 17-годишњег Ђанлуиђија Донаруме на голу Милана. А играчку, зна се, пројектили из слободних удараца. Деведесетих година прошлог века нико није имао такав шут.

Последња порука Михајловића: Немојте се никада стидети болести!

Он је 1. децембра у Риму присуствовао представљању биографије Здењека Земана. То је било његово последње појављивање у јавности.

Синиша Михајловић, који је данас преминуо у 54. години, у својој последњој објави на Инстраграму пре тачно месец дана написао је да „живот без проблема не постоји” и да нико никада не треба да се стиди болести.

Михајловићева породица потврдила је да је некадашњи фудбалер и тренер умро данас после дуге борбе с леукемијом.

Он је 1. децембра у Риму присуствовао представљању биографије Здењека Земана. То је било његово последње појављивање у јавности.

Пре тачно месец дана, 17. новембра, проглашен је за почасног грађанина Болоње, града у којем је живео последњих неколико година, тренирајући истоимени клуб од 2019. до прошлог септембра.

– Судбина је хтела да се болест манифестује овде у Болоњи, где постоје најбољи медицински истраживачки центри из области онкологије. Имао сам среће, то је истина… али Болоња је такође имала срећу да ме има за тренера када смо избегли испадање 2019. – написао је Михајловић.

– Али, данас говорим о болести. Немојте се никада стидети ако се у животу суочите с таквим тренуцима. Живот се не живи без проблема, него се живи упркос проблемима – навео је он.

Он је тада подсетио да му је то друго признање за почасног грађанина – прво је добио у Новом Саду, и посветио га својој породици, супрузи, пријатељима, лекарима, фудбалском клубу Болоња, свом стручном штабу и играчима.

– На крају, али не и најмање важно, посвећујем га граду Болоњи и свим људима у Болоњи – написао је Михајловић.

синиша михајловић

Михајловић је одиграо 315 утакмица у Серији А и постигао 38 голова. Играо је за Рому, Сампдорију, Лацио и Интер, а повукао се 2006. године. Тренирао је Катанију, Фјорентину, Сампдорију, Милан, Торино, Спортинг и Болоњу, као и репрезентацију Србије.

 

Постави одговор

Унесите свој коментар
Упишите своје име

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.