Пре неколико дана, 11. августа, се навршило 30 година од смрти Вангелије Гуштерове, познате као „Баба Ванга“. Она је за милионе људи широм света била слепа пророчица, а за бугарску „Државну безбедност“, обавештајни пројекат, магнет за девизе и инструмент моћи.
Док су је милиони људи сматрали живим свецем и несумњивим прозором у будућност, скептици су у њој видели само вешту старицу која је наплаћивала људску лакомисленост и очај. Међутим, стварна трагедија и дубина њеног живота не леже у питању да ли су њена пророчанства била истинита или лажна, но у начину на који је једна неписмена, слепа сељанка постала званични државни службеник и моћно политичко оруђе у рукама комунистичког обавештајног апарата.
Рођена је као слабашно дете 1911. године у Струмици, у данас окупираној Македонији. Када се видело да ће преживети, понела је грчко име Вангелија, што је значило „доносилац добрих вести.“ Мајка јој је умрла док је она била мала, а у Првом светском рату, њен отац Панде Димитров, тукао се против Срба. Као бивши добровољац у бугарској војсци, после рата означен је као бугарски комитаџија и непријатељски елеменат.
Када је Ванга имала 12 година Струмицу је захватио велики олујни ветар. Комшије су Вангу пронашле у каналу, прекривену земљом и са очима пуним песка, од чега је касније и ослепила. Девојчица чији је отац у бугарској униформи ратовао против Срба, тада је пребачена на лечење у Београд. Касније је завршила у Земуну у Дому за слепе, где се школовала, учила да свира клавир и описменила на Брајевом писму.
Повратком у Струмицу, Ванга почиње да пада у чудне трансеве, да тврди да чује гласове и види свете ратнике. Док им се нудила да им пронађе изгубљену стоку и излечи болесне рођаке, мештани су мислили да је луда.
На почетку Другог светског рата, за помоћ јој се обратио бугарски војник Димитар Гуштеров. Између њих се родила љубав, венчали су се и преселили у Петрич у Бугарској.
Током шездесетих година глас о Ванги почиње незауставиво да се шири Бугарском. Највише су долазили сељаци тражећи несталу стоку, али све чешће и породице које су тражиле вести о погинулима и несталима у рату. Бугарска „Државна безбедност“ и партијски врх 1967. године доносе генијалну и за то време незамисливу одлуку – Ванга постаје државни службеник! Добија фиксну платну листу, радну књижицу и печат. Место Петрич постаје строго контролисана зона. Пред кућом се поставља полицијска кућица и званична благајна. Посете су се строго заказивале месецима унапред, а држава је одредила таксе, за Бугаре симболичне, за странце у девизама. Грађани Бугарске плаћали су 10 лева, грађани социјалистичких земаља 20 лева, а они који су долазили са запада плаћали су 50 долара.
Вангин успон ка статусу националног феномена почео је током Другог светског рата, у време општег друштвеног хаоса, немаштине и масовних страдања, када су очајне породице тражиле било какав траг о својим несталим синовима и мужевима. Њена способност да пружи утеху и наизглед погоди детаље из живота потпуних странаца брзо је привукла пажњу, не само обичног народа, но и бугарске владајуће елите. Уместо да је забрани и прогласи за идеолошку претњу, како је то обично бивало у крутим социјалистичким режимима, бугарска држава је одлучила да уради нешто незамисливо: институционализовала је мистицизам. Године 1967. Ванга је проглашена за државног службеника, добила је фиксну плату, а испред њене куће у селу Рупите постављена је државна служба која је наплаћивала улазнице за сеансе, где су странци плаћали знатно више тарифе од домаћих посетилаца.
Оперативци ДС-а опремили су вангину кућу и околину уређајима за прислушкивање. Иза мистичне завесе феномена слепе старице стајао је озбиљно развијен апарат за прикупљање информација. Свако ко би се упутио ка малом пограничном Петричу, упадао је у унапред припремљену мрежу. Возачи таксија, локално хотелско особље и конобари били су задужени да кроз необавезне разговоре сазнају зашто човек долази, шта му је болна тачка и шта тражи. Док они чекају свој ред, већ би се саставио кратак профил посетиоца. Пре него што би неко и ушао код ње у собу, Ванги су већ дотурене информације ко јој долази. Слепа старица би затим изговорила детаље о њиховом животу, за многе је ово био апсолутни шок и доказ натприродне моћи. На њих је ово деловало као сјајно чудо, а у суштини то је био продукт класичног профилисања и чисте обавештајне аналитике умотане у езотерију.
ДБ је тада као мамац искористио Људмилу Живкову, ћерку бугарског председника Тодора Живкова и тадашњу министарку културе. Она је у свим медијима изјавила како посећује Вангу, која је постала њена највећа заштитница. Био је ово генијалан потез службе, јер када је то урадила председникова ћерка, то је значило да онда могу и сви остали узети своју улазницу за пророчанство.
Овај потез Софије није био чин изненадне верске толеранције, него хладна рачуница државне безбедности. Кућа слепе бакице постала је савршено место за прикупљање обавештајних података. Сви високи званичници, стране дипломате, војни заповедници и уметници који су долазили по савет код Ванге, претходно су морали да се пријаве државним органима. Према касније отвореним досијеима, собе у којима су гости одседали биле су озвучене, а локални доушници су данима унапред прикупљали детаљне информације о породичним приликама, здрављу и тајнама посетилаца. Ванга је тако, свесно или несвесно, била храњена подацима које је касније користила током разговора, остављајући утисак свезнајућег бића, док је државна безбедност заузврат добијала прецизне психолошке профиле моћних људи који су пред старицом отварали своју душу.
Многи виђенији гости тада су похрлили у Петрич да виде шта им доноси сутрашњи дан. Вангина соба, тада је постала највећа исповедаоница Источног блока. У њену собу почели да улазе сви они чије су речи имале тежину – генерали, високи официри, министри и политичари из целе Бугарске, али и из Совјетског Савеза и земаља Варшавског пакта. Сви они долазили су оптерећени аферама, породичним тајнама, страхом од губитка власти, како би сазнали оно шта им партијски комитет крије.
У затвореној мрачној соби, пред слепом старицом, ти моћни људи су скидали своје маске и дословно се исповедали. Оно што они нису знали, јесте да Ванга можда не види, али да бугарска тајна служба и те како све чује. У суседној соби, магнетофони су радили без престанка, а службеници ДБ-а имали су најефикаснији детектор лажи и сакупљач компромитујућег материјала који је икада постојао.
У Вангин собичак у Петричу, крајем осамдесетих година, ушао је маршал Сергеј Ахромејев – начелник Генералштаба Црвене армије и херој Лењинграда. Он је Ванги признао да се Црвена армија распада и да СССР губи тло под ногама.
Његова посета за бугарску службу била је обавештајно злато. Бугарски оперативци су кроз његове изјаве и психолошко стање знали да је пад СССР-а неминован много пре него што је то многима постало јасно.
Средином августа 1996. године, у болници у Софији, утихнуо је један од најнеобичнијих и најконтроверзнијих живота на Балкану у двадесетом веку. Вангелија Пандева Гуштерова, широм света позната једноставно као Баба Ванга, преминула је у својој осамдесет петој години, остављајући иза себе наслеђе које је дубоко поделило јавност.
Када је комунизам пао, а Ванга отишла у историју, бугарска тајна служба на све ове транскрипте ставила је ознаку „строго поверљиво“. А како другачије сакрити чињеницу да су људи који су кројили судбину Источне Европе, уместо у науку и идеологију у коју су се клели, слепо веровали старици која гледа у коцку шећера?
Како је у држави у којој је комунистички режим затварао свештенике, а научни атеизам био закон, слепа старица постала институција? Одговор је једноставан – држава у њој није видела претњу идеологији, него савршену инвестицију.
Бугарска држава је преко Баба Ванге кроз таксе и туристички прилив, током деценија зарадила око 60 милиона долара у преко потребним конвертибилним валутама. Ипак, новац је био само пропратни ефекат, вредније од девиза јесте чињеница да су у једној сеоској соби добили свог најефикаснијег обавештајца.
Посебан слој у овој мрежи експлоатације представљао је њен однос са најужим кругом бугарске комунистичке партије, нарочито са Људмилом Живковом, ћерком дугогодишњег диктатора Тодора Живкова. Људмила, која је водила ресор културе, била је дубоко увучена у алтернативни мистицизам и источњачку филозофију, те је у Ванги видела личног духовног вођу. Кроз ову везу, неписмена пророчица из провинције добила је директан утицај на политички врх земље, постајући нека врста балканског Распућина у социјалистичком оделу. Политичке одлуке, културни пројекти, па чак и кадрови унутар партије често су преиспитивани кроз призму Вангиних визија, што показује колико је крути материјалистички систем био суштински крхак и подложан прастаром људском инстинкту да у временима кризе тражи вођство са оне стране разума.
Када је социјализам пропао, а Ванга ушла у своје последње године живота током деведесетих, хаос транзиције само је појачао њен култ. Балкан, растрзан ратовима, економским колапсом и губитком тла под ногама, у њој је видео последње сидро сигурности. Тек после њене смрти 1996. године, на површину је испливала комплетна димензија индустрије која је изграђена око њеног имена. Почела је постхумна фабрикација пророчанстава, где су јој приписиване речи које никада није изговорила, углавном ради тиража жуте штампе и скретања пажње јавности са стварних друштвених проблема.
Колико је Баба Ванги данас међу нама?
Баба Ванга светица?
Према мишљењу дела бугарске јавности, Вангелија Гуштерова, познатија као баба Ванга, требало би да буде проглашена за светицу. Тај предлог је изнео архијерејски намесник за Петрич Ангел Кочев, који је у кући у којој је Ванга живела до смрти 1996. године служио обред јелеосвећења, свете тајне у православљу којом се освећује уље за помазање болесника.
Кућа је до 2007. године била затворена, а затим је претворена у музеј.
Кочев је истакао да је слепа Ванга „мученица православне цркве“, лечила је болесне, познавала траве и давала наду унесрећенима, као и да су се дешавала „чудесна исцелења“. После њене смрти хиљаде људи долази у храм који је подигла, одлази на њен гроб, доживљавају позитивну енергију, постижу духовну чистоту и исцелење, додао је Кочев.
„Многи у Бугарској и шире желе да се она канонизује“, рекао је Кочев и позвао Свети синод да размотри ову иницијативу.
Баба Ванга, Вангелија Пандева Гуштерова, рођена је 1911. године, у Македонији, у граду Струмици. У дванестој години јој се десило „нешто чудно“, по ведром времену подигао ју је изненадан јак ветар и понео неколико метара, а после тога је ослепела. Почела је да прориче, наводно је предвидела дан бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, као и смрт бугарског цара Бориса, земљотрес у Скопљу, али и своју смрт. Наводно је рекла да ће се „Југославија распасти јер Срби много псују Бога“. Код баба Ванге одлазили су и многи бугарски и совјетски комунистички функционери.
За живота, подигла је својим новцем у месту Рупите велику цркву посећену Светој Петки.
У верским медијима су објављени и чланци који сматрају да се ради о „хришћанском окултизму“, који је присутан током целе историје Цркве, а који је Шести Васељенски сабор у 61. правилу осудио и ставио под црквену казну.
Шестогодишње покајање, без причести, одређено је за оне који мисле да „виде нешто“, али и за оне који проричу судбину, предсказују догађаје, раде са талисманима и гатају.
ФБ Крагујевац, Шумадија, Србија / Нова Пазова уживо / РТС / Хронограф
