Џон Фротингам, Американац у Београду, је био велики заљубљенику у српску музику, људе и прелепу Јелену Лозанић. Помагао је нашем народу у Првом светском рату незамисливо великим донацијама, формирањем болнице и финансирао више домова за српску сирочад.
Кад српске ноте уђу под кожу
Џон Фротингам рођен је 1879. године у Бруклину у Сједињеним Америчким Државама. Родитељи су му били богати и угледни индустријалци. Породица Фротингам била је толико чувена и успешна да се о њима много више причало него ли о надалеко чувеним Рузвелтима, Карнегијевима или Рокфелерима. Родитељи овог будућег великог хуманисте веома су ценили образовање те су своју децу усмеравали ка високим школама.
Млади Џон је на Харварду завршио француски језик. Поред њега говорио је још пет страних језика, међутим, његова највећа љубав била је музика. Свирао је клавир и успешно компоновао. Та љубав га је одвела ка једној много већој – љубави према Србији и једној прелепој Српкињи.
Наиме, након што је дипломирао, Џон Фротингам схатио је да га срце пуно музике прејако вуче те се запутио ка Старом континенту како би своју технику свирања усавршио код најбољих европских пијаниста. На таласима нота млади Американац стигао је све до Беча, Минхена и Прага.
Још у Америци, Џон Фротинган постао је опчињен балканском етно музиком која се свирала у друштвима наших исељеника. У једном од тих клубова 1915. године упознао је Јелену Лозанић која је у Америку стигла преко Црвеног крста. Преко ње упознаје се и са нашим великим научником Михаилом Пупином као и са једним од највећих српских духовника владиком Николајем Велимировићем.
Помоћ за Србију
Када је сазнао колико је Србија погођена Првим светским ратом Џон Фротингам схватио је да мора да помогне земљи чију музику је толико волео и поштовао. Прво је 1914. године донирао 10 хиљада долара тек да, колико толико, покрије неке од огромних финансијских трошкова који сваки рат носи са собом.
Међутим, то је био тек почетак.
Већ у новембру исте године, млади Американац у Београд шаље болницу која је у потпуности опремљена најновијом медицинском опремом, која је у том тренутку постојала. У пошиљци која је износила око 20 тона, поред кревета, завоја, лекова, апарата био је и најсавременији хируршки материјал. Укупна вредност ове донације износила је преко 200 хиљада долара, који су, у том тренутку, вредели много више него што толика сума вреди данас.
По доласку ове донације у Србију, болница је подељена тако да је један део отишао у Скопље, један у Ђевђелију, а један мањи део отпремљен је у Ниш.
У том тренутку у Скопљу и Ђевђелији водила се велика битка против тифуса те је ова Фротингамова помоћ одиграла велику улогу у борби против ове заразне болести.
Американац у Врању
Вида Метсон и њена колегиница из Црвеног крста Хелен Кинг, после пробоја Солунског фронта, у Грчкој упознају Џона Фротингама. Након кратког дружења, две жене позвале су младог Американца да посети Врање.
Опчињен културом и гостопримством јужне Србије, али и погођен бројем сирочади у овом крају који је био на ивици егзистенције, Џон је одлучио да помогне овим малишанима. У центру Врања, господин Фротингам подигао је „Американски дом“ – уточиште за децу коју је вихор рата оставио без најближих који би о њима бринули и волели их и малишане које родитељи нису имали чиме да прехране.
Ова велика кућа постала је топли дом за многу децу, а за то се побринуо управо њујоршки доброчинитељ. Он је желео да овим малишанима пружи само најбоље. Тако су по постељину и посуђе ишли чак у тадашњу Чехословачку. Свако дете које је становало у овом луксузном дому имало је свој ормар за гардеробу и личне ствари. Поред тога, сваком штићенику купио је неколико пари одела, а кравата је била обавезна за све дечаке и без ње се нигде није ишло.
Џон Фротингам желео је да сва ова деца, заувек обележена тешком судбином, буду школована и постану добри и поштени људи. Водио се мишљу да ће таква деца која израсту у квалитетне људе бити стуб темељац обнове разрушене и опустошене Србије.
Наставници који су подучавали ову децу били су веома образовани. Омладинци су могли и да наставе на високо школовање уколико су желели или да заврше неку од занатских обука и постану добри обућари, столари или кројачи.
Овим домом у Врању управљале су Вида Метсон и Џонова пријатељица Хелен Кинг.
Поред дома у Врању, Фротингам је организовао овакве домове и у Скопљу и Сремској Каменици.
Постоје подаци да су се деца која су одрастала у Фротингамовим домовима, годинама пошто су постала самостална, редовно окупљала како би евоцирала лепе успомене на одрастање у овом колективу и како не би изгубили међусобни контакт.
Џону је Врање толико ушло под кожу да је основао и фудбалски клуб „Америка“, па подигао и стадион како би фудбалери тренирали на правом терену и имали где да угосте противнике када дођу на меч.
Господин Томислав Симоновић из Врања, који је највише истраживао овог скромног добротвора каже да је у једној македонској архиви наишао на реченицу која најбоље описује Фротинганов тадашњи значај: „Између 1920. и 1924. године десила су се четири велика догађаја у Јужној Србији – долазак патријарха Димитрија, пренос моштију Стевана Мокрањца, посета Франша Д’Епереа као и капетана Џона Фротингама.“
Када је отишао у посету Јужној Србији (Македонији), дочекала га је делегација какву нису оформили ни за патријарха ни за краља Александра. Чак се и главна улица у Скопљу једно време звала Џона Фротингама.
Кад поклониш два државна буџета
Године 1914. буџет Краљевине Србије износио је око 130 милиона динара. Наравно, услед учествовања у Првом светском рату, ова сума драматично се смањила. Како је 1935. године писала Политика, Џон Фротингам поклонио је Србији преко 250 милиона динара. У том тренутку тај износ био је једнак најмање двогодишњем државном буџету.
Прва донација Србији коју је овај хуманитарац дао износила је 30.000 динара и била је намењена Београдском женском друштву како би се подмириле потребе Дома ученица који се налазио у Крунској улици.
Господин Џон Фротингам делом је заслужан и за то што је Карнегијева задужбина за међународни мир својим донацијама потпомогла изградњу Универзитетске библиотеке у Београду.
Због изузетне помоћи Србији и нашем народу, Џон Фротингам постао је један од најодликованијих људи у историји Србије. Војвода Мишић је предложио да се велики хуманиста и пријатељ нашег народа одликује Карађорђевом звездом. После тога, његова прса украсио је и Бели орао и то другог и трећег степена. После су се одрење, плакете и захвалнице само ређале.
Џон и Јелена
Џон Фротингам упознао је Јелену Лозанић, ћерку чувеног Симе Лозанића, 1915. године када је отпутовала у Америку као изасланик Црвеног крста. Мало по мало и млади пар се зближио и открио да је њихово пријатељство прерасло у нешто много више – у искрену и дубоку љубав.
Већ 1921. године пред олтаром руске цркве у Њујорку заклели су се једно другоме на вечну љубав. Убрзо су добили и ћерку Ану. Ова срећна породица 1931. године преселила се на југ Француске одакле су наставили да помажу домове за децу које су у Србији основали.
Господин Џон Фротингам, највећи дародавац Србији, преминуо је 1935. године. Сахрањен је на гробљу у Бијарицу у Француској.
Јелена Лозанић Фротингам (Београд, 12. март 1885 — 6. фебруар 1972) била је секретар Српског женског народног савеза, велики борац за права жена, болничарка у Балканском рату, члан Кола српских сестара и представница Црвеног крста Краљевине Србије за време Првог светског рата у Америци.
Родила се у породици Лозанић, од оца Симе и мајке Станке, рођене Пачић, пореклом из породице Вучић-Перишић, великих хуманитарац. Њен отац Сима Лозанић (1847–1935) био је хемичар, професор Велике школе, први ректор Београдског универзитета, члан Српског ученог друштва и Српске краљевске академије и њен председник, министар пољопривреде и иностраних дела, посланик Краљевине Србије у Лондону, члан Српске војне мисије. У таквој породици Јелена Лозанић је брзо одрасла у не само знатижељну, виспрену и интелигентну особу, но и у истрајну, племениту и храбру жену, која ће те своје способности исказати 1910. године као секретар Српског женског народног савеза, као и на конгресу Међународног савета жена у Копенхагену, где се борила за права жена.
Пошто је избио Балкански рат, Јелена се придружује Колу српских сестара као болничарка. Неговала је рањенике у санаторијуму „Врачар”, и сате проводила бринући о ратној сирочади.
По избијању Првог светског рата, њено доброчинитељство се наставља и она као представница Црвеног крста Краљевине Србије одлази 1915. године у Америку, где је од 1915. до 1920. године сакупљала помоћ за отаџбину.
„Јелена је то схватила као животну мисију, што је и забележила у дневнику који је водила, а који је 1970. године објавило Удружење носилаца албанске споменице. Била су то заправо њена писма, писана сестри Ани и родитељима у Србији, у којима је описивала живот који је, а да није могла да претпостави, почела да води на другом континенту.”
Када је између Јелене и Џона Фротингама планула љубав, она је ту љубав 1921. године озваничили пред олтаром руске цркве у Њујорку, а круна љубави била је девојчица Ана. Породица Лозанић-Фротингам је до 1935. године живела на југу Француске, одакле ја све време помагала деци у Србији.
Када су, у истој години, умрли Јеленин отац и муж, она се са ћерком Аном преселила у Америку.
По избијању Другог светског рата, Јелена је активно учествовала у оснивању Одбора америчких пријатеља Југославије, претече Уједињеног југословенског фонда за помоћ.
До краја свог живота била је предана својој хуманитарној мисији. Преминула је 6. фебруара 1972. године у Француској.
Њен труд није остао неопажен — одликована је
– Орденом Белог орла
– Орденом Светог Саве вишег степена.
Унуци у посети Србији
Унуци Фротингама и његове супруге, Београђанке Јелене Лозанић, посетили су Врање да би открили нове детаље о прецима.
Иако деду нису упознали, Пјер и Филип о његовом животу знају доста. Баба Јелена причала им је да је њихов предак удомио и одшколовао 600 деце из Врања и околине.
„Имали смо необичан и изванредан дочек у Србији. Умели су да нас приме и то нас је дирнуло. Овде смо да откријемо мало истине о нашем деди“, каже Пјер Делбе, унук Џона Фротингама.
И праунук Марк Делбе дошао је у Србију да би сазнао нешто више о свом пореклу.
„Мислим да је веома важан његов рад, радио је са младима. Дошао сам у земљу моје баке и прабаке“, каже Марк.
Џон Фротингам био је амерички мајор. Због проблема са видом, отишао је из службе и почео да се бави хуманитарним радом.
На једној од добротворних вечера у Њујорку, за време рата, упознао је Јелену Лозанић, која је са Црвеним крстом прикупљала помоћ. Заједно су дошли у Србију.
„Мој деда је био богат и одлучио је да помаже сиромашној деци. У томе су му помогли и многи добри људи из Србије“, каже Филип Делбе.
„Американски васпитни дом“ изграђен је 1918. године. Петнаест година био је отворен за децу, ратну сирочад. На месту садашњег Дома здравља некада је био интернат.
„У те павиљоне, када су деца одрасла, и одшколовала се та ратна сирочад, преселила се врањска болница“, рекао је др Вукашин Антић.
Поред дома у Врању, добротвор Џон Фротингам градио је и у Сремској Kаменици, Београду и Ђевђелији.
„Џон Фротингам је највећи добротвор српски, школовао је неколико хиљада деце, а његова мисија је трајала око 25 година“, каже Томислав Симоновић.
Фротингам је био пуковник у српској војсци, а хроничари бележе и да је више пута био одликован.
