Да смо се на ове границе фокусирали, где су живели само Срби… границе Краљевине Србије 26. новембра 1918. године, после уједињења са Сремом (24. новембра), Банатом, Бачком и Барањом (25. новембра) и Црном Гором (26. новембра), вероватно би данас било све другачије по нас Србе.
Овако је требало да остане, пре тачно 105 год, заседала је Велика народна скупштина српског народа у Црној Гори (26. новембар 1918), тада су браћа Срби из ЦГ (који су добили државност на Берлинским конгресу, да би били одвојени од матице Србије) одлучили да се уједине са матицом Србијом, а затим тако уједињени ступе у Краљевину СХС.
Вероватно не би било простора за нови грађански рат (када је брат брата убијао због сурових идеологија), вероватно би Србија и данас били монархија (као што је била вековима), не би било ни јачања комунизма (или би био у другој форми на тим просторима)… али, то су само претпоставке.
Знамо да су комунисти трасирали пут новим нацијама и растурању и разједињавању Срба.
Али… чињенице су ово што данас знамо, оно што смо и проживели.
А то је неслагање са Хрватима који су нас убијали по Церу, Мачви и Колубари и то неслагање је више долазило са њихове стране, они су имали свој циљ стварања своје самосталне државе… а ми смо тада прихватили џелата за брата и помогли им у њуховој идеји кроз стварање нове државе Краљевине СХС и касније Краљевини Југославији. Та држава је убрзо била подељена на бановине, после убиства (сукоба) у скупштини 1928. и затим изнуђене и непромишљене шестојануарске диктатуре 1929. која је уведена да би опстала мегаломанска идеја, оно што није могло да се одржи, тако да су нам убрзо убили нашег краља Александра Карађорђевића 9. октобра 1934. године у Француској.
После убиства краља, и даље смо срљали да одржимо неодрживо.
Убрзо долази и ново понижење, сукоб око Конкордата.
Конкордат је међународни уговор склопљен између Свете столице (Ватикана) и неке државе којим се уређују правни односи између Римокатоличке цркве и дотичне државе. Велики противник Конкордата поред патријарха Варнаве био је и владика Николај Велимировић, који је организовао литију од Кнез Михаилове улице до Народне скупштине.
Тадашњи министар полиције био је Словенац Антон Корошец, иначе римокатолички богослов. Касно увече 23. јула 1937. године, Скупштина је усвојила већином гласова Конкордат, али, срећом ратификација није прошла у Сенату (гласање је прошло – 166 гласова је било ЗА, уз 129 против). Трагедија је већа утолико што је ту било и доста српских посланика који су гласали ЗА Конкордат.
Истрпели смо и Крваву литију 1937. год када су жандари тукли свој верни народ усред Београда, а све зарад туђих интереса. Био је то велики утицај Хрвата и Ватикана у Краљевини Југославији, иако је Београд био административни центар, то је и био увод у стварање Бановине Хрватске (1939) и новог уступка хрватима, када су све бановине носиле имена по рекама и једна по близини мора (да би се избегла национална обележја). Тада су се и јасно виделе наше српске слабости и немоћи, све у циљу да задржимо ту сулуду творевину. Тада никоме није ни пало на памет да Срби добију Бановину Србију.
Чим је Краљевина Југославија ушла у Други светски рат у Хрватској су Немце дочекали са одушевљењем и одмах, 10. априла 1941. створили су своју НДХ и кренули у покољ Срба (Јасеновац, Јадовно, Паг…) а ми Срби у грађански рат (братски) сукоб између партизана (комунистичка партија која је до тада била у илегали/обзнана) и монархиста (ЈВуО, до тада регуларне војске Краљевине Југославије).
Ништа чудно, ако се сетимо Шуцкора, о којима скоро да се ништа не зна.
Шуцкори је назив за припадника аустроугарских заштитних војних одреда (полиција) на простору српске окупиране територије Босне од стране Аустроугарске, где су живели Срби. Ови одреди су најчешће били састављени од Муслимана и Хрвата, а били су познати по многобројним ратним зверским злочинима почињеним над Србима.
Шуцкори су дословно права претеча каснијег усташког покрета.
На територији Аустроугарске је убијено преко пола милиона Срба.
Током Првог светског рата животи Срба у Босни и Херцеговини нису имали никакву вредност, убијани су као дивље животиње, а да за то нико никад није одговарао.
Ови злочиначки одреди били су активни на подручју ове аустроугарске провинције (окупиране БиХ, анексијом из 1908.) од 1908. до 1918. године, и на подручју Краљевине Србије у периоду 1914—1918. године.
Тачније, они су спроводили систематску политику ,,истребљења православних Срба“.
А после Другог светског рата улазимо са тим истим џелатима у нову заједницу на челу са туђином Титом, где нам забранише и Крсну славу да славимо, забранише они који су на икону Христа пуцали.
Тада смо почели да пишемо латиницом… и сами себе почесмо називати Југословени (националност Југословен), оно што никада били нисмо.
Хрвате почесмо називати браћом.
А ти исти нам побише преко 800000 Срба, и децу у колевци, а знамо да су имали и логоре за децу. Шта даље рећи?
И на крају, после смрти маршала Тита (Хрвата) кренуше нови ратови деведесетих, где Србе са тих вековних огњишта протераше и поубијаше (Бљесак и Олуја).
То може да прође само код нас Срба. Памти и праштај, заборав је велики грех и непријатељ.
Чињеница је да после сваког рата (а било их је три) Хрвати и њихова политика изађу као победници, као да су они жртве, а не џелати и агресори.
После Великог рата, Хрвати као поражена страна, морали су да изаберу ком ,,царству“ да се приклоне, Карађорђевићима или Хабзбурговцима (са којима су имали искренији однос, а везала их је римокатоличка вера и Ватикан). До тада Хрвати нису имали своју самосталну државу од почетка 12. века. У том времену, после Великог рата, на простору Хрватске живео је и велики број српског становништва (православаца и римокатолика).
Нашом победом ушли смо у нестабилност
После велике победе, ми Срби, изгубили смо своју државу и тако престали да будемо Срби и почели да се називамо некаквим Југословенима (што се примило само код нас Срба, не и код Хрвата и Словенаца) и ушли у заједницу са онима који су нас клали и убијали… они су нас само искористили за стварање својих држава, које су данас скоро етнички чисте од Срба.
Крвљу нашег народа и губитком вековних територија смо платили лажи о југословенству.
Ми, Срби, не смемо да заборавимо шта је Краљевина Србија унела у нову државу (КСХС) а како је изашла после 1945. године, у којим граничним оквирима… после заседања Авноја (када су нам комунисти исцртали карту…) и тих граница где се трасирао пут у растурању српства и разне поделе, одрицања и самопорицања.
Пропуштена је и прилика када смо имали Лондонски споразум 1915. на столу, али то је већ друга тема.
Лондонски уговор је био тајни споразум између земаља Антанте и Италије, потписан 26. априла 1915. године, којим су Италији обећаване територије дојучерашњих савезника. Он би био објављен тек по завршетку рата и Србија је могла да буде велики добитник, да је прихватила ову лондонску варијанту!
На несрећу Србије и Срба у целини, Србија га није прихватила, него је инсистирала на заједничкој држави са Хрватима и Словенцима.
Б92
